Кад смо се први пут видели, испод беле ролке крила сам модру душу и изгребано срце. Деловао си ми као добар човек и друг, па сам просула своју душу, надајући се да ћеш је умотати у топло ћебе, да је загрејеш и да ћеш је пољубити да прође. И ти си то урадио.
Касније сам се просула по твом кревету и постали смо пар. Научио си да прстима тетовираш романе по мом голом телу, уснама си ми позлатио крхотине. Признао си да ти речима збуњујем крвоток. Признали смо да се волимо.
А онда су кренули проблеми. Причали су ми о теби свашта, звездо сјајна. Претворила сам се у кишобран, да ружне речи не би падале по теби. Претворио си се у морску стену, да бих могла да се придржим за тебе, кад ми бесне ајкуле узбуркају мирно море. И од тад нам нико не може ништа.
Живели, Ђорђе! Јачи смо од душмана!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
