Ахмет Мурат, познати турски песник, писац, преводилац, уредник, водитељ радио и телевизијског програма, рођен је 1971. године у Караману у Турској. Дипломирао је на Универзитету Мармара у Истанбулу, докторирао на Универзитету Селцук у Коњи.
Аутор је збирки песама: Хоризонт и њихова боја, Појам зиме, Неки песник на бициклу, Срце одлучује и Прекини песму. Удружење писаца Турске доделило му је награду Песник године 2014, а 2017. добитник је престижне награде Неџип Фазил. Током постдипломских студија пише радове из области филозофије и суфизма, а сада држи предавања о суфијској књижевности и њеној историји на Универзитету Меденијет у Истанбулу. На телевизији ТРТ 2 уређује и води програм Разговори о књижевности.
У сарадњи са Институтом „Јунус Емре“ Ахмет Мурат учестовао је у програму 52. Ратковићевих вечери поезије у Црној Гори где смо разговарали након промоције његовог дела. У нашем разговору открива да радо посећује Србију, да Балкан треба да искористи предности сусрета хришћанске и исламске цивилизације, али и да литературу сматра правим начином културне размене и комуникације између различитих народа и земаља.
На промоцији Вашег стваралаштва говорили сте о утисцима које је на Вас оставила Црна Гора. Да ли сте некада били у Србији и по чему је Балкан значајан за Вас поготово ако имамо у виду да су се овде некада давно сусреле две културе – хришћанска и исламска?
По први пут сам у Црној Гори, у Србији сам био пар пута, пре недељу дана био сам у Београду. Јако ми се допада Београд као и ваши људи, увек ми је драго да боравим у Србији. Што се тиче додира двеју култура на простору Балкана, хришћанске и исламске, сматрам да је то предност, пре свега окружење које је тај судар створио. Нешто тако се не може срести нигде у свету.
У Европи имате још једино такав случај у Андалузији у Шпанији где се сусрећу хришћанска и исламска цивилизација. Имате такве случајеве у Палестини у Јерусалиму, и то је по мени предност, дакле не недостатак већ то треба да посматрамо као једно велико богатство цивилизације.
Драго ми је што сте били наш гост у Београду и што чујем да често посећујете Србију. Предмет Вашег рада и Вашег интересовања је суфизам. Да ли то има утицаја на Ваше стваралаштво и да ли препознајете учења којима се бавите у неким елементима своје поезије?
У теорији суфизам свакако има утицаја на мене и на моје стваралаштво, али у пракси то није случај. Суфизам није нешто што је само теоријско већ је и практично доживљавање света. Суфизам је нешто попут књижевности и поезије. Оно што проучавам, део је моје личности, али нема великих утицаја на моје писање.
Лирски субјекат који се јавља у Вашој поезији је „човек који се креће кроз град“. О томе сте говорили на промоцији. Говорили сте и да је на Вас оставило посебно расположење када сте прошли кроз сиромашну четврт Истанбула да бисте дошли до француске амбасаде. Да ли сте о томе написали песму или ћете написати? Да ли такве ствари остављају импресије на Вас које касније преносите у своја дела?
Интересантна ми је тема и желим да напишем нешто на основу тог догађаја и искуства. Сматрам да није свако путовање кроз неку махалу, град, село или насеље, исто и не даје исти осећај, свако је посебно и надам се да ћу писати на ту тему.
Радите на телевизији – код нас су популарни турски филмови, серије и турска литература која се преводи. Има много турских романа које потписују жене, а који су преведени на српски језик и читани су, али су турске серије најприближније народу. Колико мислите да је Ваша држава приближила свету своју културу преко таквих серија, филмова и литературе?
У суштини почетна идеја је била да се турске серије продуцирају и емитују само у Турској, није постојала идеја да буду снимљене због иностранства. Због интересовања публике у страним земљама, не само у Турској, почело је пројекционо приказивање серија и филмова ван земље. Сматрам да то није организовано од стране државе већ је дошло као потреба тржишта.
Да ли мислите да је то добар начин приближавања културе једне земље другим народима, јер приказују различите туристичке дестинације, начин живота, обичаје?
Наравно, публика гледајући серије или филмове још боље упознаје нашу културу и Турску као земљу. Али само путем серија и филмова који су чиста фикција, то понекад може изазвати погрешно разумевање и тумачење. Није све онако како је приказано у филмовима или серијама.
Да ли је онда литература паметнији и бољи начин да се култура и стварност приближе публици? Чули смо да жене више пишу романе у Турској и да се у њима баве породичним односима.
Наравно, сматрам да је то прави начин – путем таквих романа тј. књижевности чији су аутори у последње време жене, то је нешто што је читано и има додира са реалношћу и стварним животом. У Турској су жене у књижевности у последње време активније у односу на мушкарце.
Драго ми је што то чујем. Аналогно стиховима Ваше песме коју смо вечерас чули на фестивалу „Питања самоће“ („Знаш оно питање:/ када би кренуо на пусто острво,/ које три ствари би понео са собом?“), које бисте три ствари понели на пусто острво?
Ово је јако тешко питање. Нисам размишљао да ћу ићи на пусто острво. Једноставно сам написао песму о томе.
Да ли бисте можда зато што сте песник, због своје професије, понели папир и оловку?
Сигурно бих узео и понео оловку и папир.
Хвала Вам на разговору.
Хвала Вам много, питања су била јако занимљива и квалитетна. Хвала Вам на томе.
Разговарала Милица Миленковић
Преводио Мехди Шабанаџовић
