-Што гледаш у под?
-Чекам да повратим.
Кад терет падне на мала леђа, човек се погрби и боле га рамена и врат. Кад терет падне на моју душу, она се искида.
-Добар дан, мени је данима мука. Мука ми је, јер сам трошила речи узалуд, јер сам љубила каљаве образе и руковала се са џелатима. Повратим шта год да поједем, а једем своје живце. Повратим шта год да попијем, а пијем своје сузе.
-То ти је све од душе! Много се бринеш, па ти је мука.
-Мени је све увек из душе и због ње. Не могу то више да поднесем! Хоћу на операцију душе! Хоћу да будем бездушна и да ме не боле глава и срце, да ми желудац буде миран. Хоћу да будем безбрижна!
-Душа се не оперише, душа се лечи.
Кад сам питала како се душа лечи, одговорили су ми:
„Тако што опростиш, опсујеш, одмориш, (за)волиш, дозволиш и пустиш да оде. И то понављаш сваки дан.“
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
