Осећаш ли љубав у мојим недрима?
У мојој коси од вишања, у загрљају од памука, свуда се прожима, кад осећаш.
Осећање се не показује ћутањем, мада има људи који невидљиво чине да се осећаш боговски, да у свету празнине, будеш краљица. Нема много таквих људи, а краљица увек има само једног краља. Они се осећају у даху, у сновима, корацима, у свему видљивом и невидљивом.
-Да си ти мој краљ, ја бих те осећала као процват јоргована, као мирисе новог годишњег доба, као живот.
-Причај ми још пет минута, а ја ћу да спавам.
Тако се осећамо. Ја сам причалица, он је ћутолог. То је посебно занимање великих људи. Они се осећају по ребрима и костима, на грудима, краљевски.
-Имате ли Ви некога, са ким се осећате, ко Вас осећа до те мере да оздравите – пита ме лекар.
-Имам. Само тренутно, у мене се увукао страх да не оде. Знате, људи одлазе…
-Кад Вас неко осећа толико, он никада не оде. Избаците страх и попијте ту љубав једном дневно, побогу!
Размишљам, ако попијем све одједном, шта ће да ми остане. Боље на кашичицу, боље дозирано, боље стварно, него бајковито.

-Ако се осећате, кажем ти, то је то… Да ти причам шта се десило мојим комшијама… То ти је била бајка из бајке…
-Како то?
-На улици, у цвећари, на свадбама и свим окупљањима, они су ти били сами по себи, бајковит пар. Кад, ето ти, одједном се растали.
-Па зашто!?
-Зато што се људи предозирали од љубави.
-То није могуће!
-Хипотетички, могуће је. Не ваља, кад осећаш изнад мере и границе.
Мрвице су некад велики део осећања. Људи мисле да не вреди, осећати љубав од мрвица.
А шта ћемо, кад је право!?
Кад си само тако ТИ, прави и свој…
-На прошлом часу, појаснили смо дилему између онога што је мало и онога што је много. Вера, реци ми ти шта је мало?
-Мало је, кад немаш ништа да даш из себе.
-Вуче, шта је много?
-Много је, кад знаш да други даје мало, а волиш га стварнички.
И деца су научила. Али одрасли не уче тако брзо, јер временом, мождане функције слабе и не препознају, па и не прихватају стварност.
-Читали смо неке твоје приче. Потпуно су другачије од других.
-И ја сам другачија од других. Данас ме је звала тетка Милица и рекла ми да превише осећам друге људе и да некад прођем лоше због тога. Она је у праву, али само то сам ја, она права.
Морате бити прави и своји, па да вас онда пронађе онај, који вас осећа исто, колико и ви њега. Љубав је тако једноставна и лепа, да јој је довољна мрвица. Никакви поклони, потражње и цене… Никакви услови, нестрпљења и бахаћење… Само осећати, нежно, стрпљиво, мирно. Као кад заспиш међу јоргованима, као кад заспи у мојој коси од вишања, тако, као МИ.
-Осећаш ли ме!?
-И више, него што мислиш.
Ја му пишем песму, он мисли да сања.

Пишчева мисао треба да продире у људске душе.