Препород

0
препород-земља-трава
Pexels.com

Мириси се умирише. Завукли су се у корење траве по којој сам боса газила бежећи од глади. И од оне несносне жеђи. Сутон је ћутао. А ја сам грлила голо камење да бар на тренутак осетим блискост.

Давала сам себе свему што ми је заличило на живот. Нисам се штедела. Има ме довољно. Још дубље сам зарањала у земљу мокру још од оних јесењих киша. Мирисала је на влагу. Говорила је да нема сунца. А ја сам је немо посматрала и у себи говорила да нема смисла да је оставим. Она је моја. Све што имам рођено је на њој. И све што ћу имати родиће се на њој.

Наставила сам да корачам са шакама пуним неке нове наде. Из џепова су провиривали зраци сунца које сам скупљала за овакве дане. И некако сам изненада осетила да се земљом шири опојни мирис препорода. Срце ми је јаче закуцало као да је знало да очекујем његово оглашавање.

Мир се лагано спустио над нама. Не знам како, али сам знала да неће скоро отићи. Баш као што ће и ово сунце што се промаља кроз облаке остати још дуго са нама. Да нас греје. И земљу. И мене.

Пише: Сања Ђорђевић