Шта је најбоље што може да ти се догоди?

Од

20/10/2022

-Добро јутро свима!

Професор је ушао у амфитеатар тихо, скоро га нико није примјетио. Жамор се наједном утишао. Вољели смо овог професора, и поштовали га, зато су његова предавања увијек била посјећена, а његова прича слушана. Имам осјећај да нас је више учио о животу, а мање пратио градиво и наставни план и програм.

Почео је предавање питањем: “Шта је најбоље што може да ти се догоди у животу?”

Одједном тајaц. Сви се бацили у размишљање. Скрећу поглед улијево. Стављају оловку на усне. Гледају једни друге љубопитљиво.

-Има ли добровољаца? Шта вам прво пада на памет? ‘Ајде јављајте се. Немогуће да нисте баш никада о томе размишљали?

–Па јесмо професоре, поче Сташа са осмијехом, али није баш све за ширу јавност. Знате и сами, оно стандардно, диплома, посао, стан … Можда неки Тенерифи у марту, Барселона у мају, Истанбул у октобру, а љето, брате, и даље је најбоље код бабе на мору.

Благ смијех прође двораном.

-Ала си ти све смислила, добаци неко.

-Добро, све је то лијепо, није погрешно. Али, шта желиш да постигнеш?

Сад се мало отворише и остали.

Па знате оно професоре, да сам богат … да ме лудо заволи она плавуша… да имам џип… фирму са најмање 100 запослених…да ми деда остави имање … и тако је свако понешто додао.

-И шта још? – био је упоран професор.

Опет наста’ тајац.

-Знате, дјецо, ништа то није погрешно, опет кажем, али и даље није одговор који од вас очекујем. Ипак сте ви трећа година и требало би до сада да сте научили да материјалне ствари нису гаранција среће, као и да, послије све наше приче од почетка семестра, мало више користите мождане вијуге.

Из посљедње клупе јави се Ненад.

-Мислите на оно мир у души, слобода, спокој, радовање ..?

-Е то, на то мислим. То ће вам бити и домаћи задатак. Напишите есеј од 1.500 ријечи о теми “Шта је најбоље што може да ми се догоди у животу?” Имате рок до сљедеће сриједе. Укључите вијуге, искључите материјализам, осим у смислу шта толико желите, да бисте платили колико треба да то имате или осјетите или се тиме бавите. Сањајте на велико. Маштајте. Размислите шта желите, зашто то желите, шта већ имате као предуслов за остварење тога, које ресурсе или ко вам може помоћи на том путу, који ће вам бити први корак ка остварењу и како ћете то постићи. То су вам смјернице, али можете и изаћи из оквира. А сада, ајде да прођемо нову лекцију. Отворите књиге на страни 91.

Механички сам отворила књигу, али нисам видјела наслов. Размишљала сам о задатку. Искрено, схватила сам да једва чекам да му се посветим, да почнем да пишем. Имала сам такав рој мисли у глави који је требало похватати, систематизовати, сложити. Записала сам неколико теза, да не бих заборавила баш све што ми се почело вртити по глави. И сама сам почела у задње вријеме свакодневно да се питам шта желим, шта бих вољела, шта би ме испунило, а онда нисам вјеровала да знам да то посложим или да могу да спознам шта бих то ја. Јер, у суштини је мој живот био ок за ову фазу. Живјела сам са цимерком, на факултету сам била добар студент, просјек 8, али сам редовно чистила године и давала испите у року. Уписала сам то што сам жељела. По завршетку факса, имам опцију да се вратим у родни град, гдје ћу сигурно добити посао у школи или вртићу, или да останем овдје и да се помучим за посао. Сада сам радила по три сата дневно четири дана у седмици у тржном центру и то ми је било довољно за кафе, књиге и понеку крпицу. Хранила сам се у мензи, моји су ми слали за станарину, ни у чему нисам оскудијевала.

Али сам се већ данима питала је ли то то? Је ли то све?

Из замишљености ме прену Анђела.

-Идемо, завршено је предавање. Гдје си ти одлутала?

Устала сам механички, склопила књиге и скупила ствари. Петак је. Обично петком послије предавања идемо на кафу по три сата, размишљамо о предавању, вечерашњем изласку, одијевним комбинацијама, али данас ме ништа од тога није занимало. Поздравила сам се са екипом, која је негодовала на то, и упутила се ка библиотеци.

Тражила сам филозофске књиге, социолошке, психолошке, мотивационе … Толико ми се видика одједном отворило. Да ли је могуће да ја одредим себи животни пут до детаља? Да ли сам то до сада већ несвјесно и радила или се све дешавало “по реду, како би требало”? Да ли сам ја уопште, у ствари, себи одредила пут или сам ипак била навођена?

Схватила сам да не знам шта желим. Да још не знам. Али да ћу итекако сазнати, спознати и схватити. Срећа да је библиотека радила по поноћи, а тек је било 18 часова. Ваљда ће ми бити довољно бар да нешто разријешим. Знала сам да не могу за ових неколико сати открити све што ме спутавало, али ово може бити добар почетак.

У једној књизи сам пронашла упутство за откривање шта то желим у животу, а које је садржавало области – “волим шта имам”, па записала све што ми је у два минута прошло кроз главу шта то све имам на чему сам захвална – добро здравље, добро образовање, добре пријатеље.. прћаст нос и дуге трепавице, али и удобан кревет и климатизован стан; затим “вољела бих да имам, а немам” и набројала возачку дозволу, аутомобил, диплому, посао, путовања … ту се нашло и “не волим што имам” – страх од губљења драгих људи, финансијска зависност од родитеља, страх од висине, сломљен телефон, то што ми се свако собно цвијеће осуши итд. и на крају “не волим, а и немам” неуредност, оговарање, лоше људе око себе, насилне односе, такмичења и још неке ставке на којима сам захвална што их немама. Из “волим што имам” дијела сам издвојила 10 набројаних ставки на којима сам баш много захвална и које ћу у мислима истицати ако не чешће, онда прије спавања и тик након буђења. Из сегмента “вољела бих да имам, а немам” издвојила сам шта ми је важно да остварим, посједујем, схватим и описала колико ми времена за шта треба – још година и по – двије до дипломе, возачка може и сљедеће године, рад од 8-16h није за мене тако да радимо нешто друго итд…

Већ је било 22 часа. Мама је послала поруку “Не јављаш се, лијепо спавај” и схватила сам колико ми је важна и колико сам захвална што је имам баш овакву каква јесте и послала сам јој поруку пуну љубави.

Схватила сам да сам остала сама у библиотеци. Библиотекарка и ја. Замолила сам је да ми дозволи да двије књиге понесем кући преко викенда, иако нису биле предвиђене за изношење из библиотеке. Видјевши колико ми очи сијају и колико сам посвећена овом мом циљу да спознам шта желим да ми се чаробно догоди, пристала је.

У стану није било никога. Анђела је отишла у град. Распоредила сам по трпезаријском столу све папире које сам исписала, књиге које сам донијела и још неке које сам нашла у стану, и на великом хамер папиру, који сам купила успут у маркету који ради 24 часа, почела да правим табеле и планове.

У почетку сам углавном набрајала и писала материјалне ствари, али онда сам схватила да ако ја нисам срећна и спокојна, да ме ниједно ново ауто, велики стан или кућа, титула мастера или било шта друго тог типа, неће испунити.

И одједном сам се замислила на видиковцу са којег поглед пуца на снажан водопад који се обрушава у морско пространство, дуга се пресијава преко те водене масе, сунце сија на невјероватно плавом небу, а снажан вјетар дува и мрси ми косу. И док сам стајала ту, на тој висини, окружена снагом природе, могла сам да замислим и осјетим сваку капљицу воде, сваки фијук вјетра, сваки сноп сунца, сваку влат зелене траве и постојаност стабала која су ме окруживала и оно што сам осјетила је било то што сам жељела да доживим! Да сам слободна, неспутана и мирна у души, окружена тим складним немиром, шуштањем и буком. Бијели шал је виорио с мог врата и преплитао се са плавом косом, као код виле. Дуга хаљина око мога тијела, у пастелним бојама. Осмјех на лицу није јењавао. Крв је колала мојим венама невјероватном брзином. Ни трунке страха на лицу, ни мрве зазирања од било чега у глави. Јер, ако желим нешто велико, онда би требало то да и очекујем! Зар не?

Биће да сам пронашла свој одговор на питање “Шта је најбоље што може да ти се догоди?”. А како ћу то да реализујем, па о томе тек треба размишљати. Али знам да неће бити тешко. Попећу се ја на ту планину и издићи изнад свих бура, олуја и уживати у хуку воде, миловању вјетра и сунца, цвркуту птица и шуштању лишћа. Важно је да имам циљ.

А ваља написати и есеј. Требало би да ово кратко путовање до спознаје буде добар почетак, јер најбоље што може да ми се догоди је да се осјећам слободно, неспутано и спокојно. Па хајде да кренемо.