Волела бих, да понекад имам суза – колико ми се плаче и да рекама суза олакшам душу. Недостојно је, да их и тражим, јер и оне су дар, а дарове нисам заслужила. Ипак, све што добих јуче, данас и што ћу добити сутра – сишло је са неба и дошло је од Творца и мука и постојање и сама та чињеница ми олакша патњу.
Страдање је велики благослов, када страдамо, да би победили и да би нас лице Сведржитеља на крају ноћи живота обасјало. Свака тежина и сваки крст – дат је са разлогом, дат је са циљем, а најпре је добро премерен.
Ми не верујемо у себе и губимо поверење у Оца, али Он никада не губи веру у нас. Вером нас је створио, жртвовао Себе ради нас и верује, да у душама постоји још суза – које ће спрати очај. Није нам рекао, да не плачемо, али се јако противи нашем оптерећивању, стрепњи и невери.
Друга реч, која ме подсећа на Творца је стрпљење, прва је љубав. Сви који су нас волели пре или касније су одустали од нас, када нисмо испунили њихова очекивања; Једино је љубав Очева вечно саздана на стрпљењу и чекању повратка нас Њему. Заувек стрпљиво чека Своју децу, даје нам свакодневно утеху, пројављује нам се. Отац нас чека. Воли.
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
