Сећам се дана у којима није било места за падове. Из мене су израњали снови, обојени у љубав. Ко ми је дозволио да тако гасим светло, кад ми је рекао да засијам? Ко сам ја, кад у мени влада празнина, неспокој и бол?
Ветар ме занесе, па пресахнем на једну страну. Успавам се на ногама, не опажам свет. Кроз мене пролазе људи. Ја сам сенка. Причају ми приче од мака, а сви знамо… Мак, нити је горак, нити је сладак, него нешто између, што ти не да да се порадујеш као човек. Отупела сам на осећања.
Меримо време на љубав и тугу. Кад правимо избор, увек бирамо љубав, али нам не иде уз корак. Тад почињу да се буде авети и ноћу ти вуку сузе напоље. Неувиђајна жива бића, звана људи, не носе се добро са туђом тугом. Губитак љубави за њих је срећа, олакшавајућа околност, јер више не морају да се труде. Силни саветодавци јављају се као сведоци изгубљеног времена. Онда ти мраче памет којекавим „добронамерним“ речима :
- Пусти! Ћути! Трпи! Нека!
И тако „Нека“ прерасте у бол. И тако „Пусти“ расте у сузе. И тако „Трпи“ удари по срцу, па више не смеш да се сећаш никаквих тренутака и дана. Било би лепо кад би ружа могла да се некад, чисто из самоодбране, претвори у трн, па да уме да убоде све стршљене око себе. Напасти, кад не можеш другачије да се браниш.
Али ја сам дете љубави. Нас три сестре, расле смо у једној соби, мењале гардеробу и грлиле се кад плачемо. Кажу, мушкарци не плачу. А отац је умео да заплаче у тешким данима. И ми смо то гледале са великом муком. И научиле смо да плачу само велики људи. Мали се набију у рупе и мисле како да науде. Јесте, тако смо расле. Сећам се… Ја не умем да мрзим. Ја нисам та. Сви саветодавци света, неће убити љубав у мојим очима, у мојим мислима и песмама. Сећања су за људе који имају душу. Онај, ко се не сећа, он сигурно и нема чега да се сећа.
- А ти кад се сећаш, ти мајке ти, плачеш!?
- Ја не плачем, ја кофом вадим себе из мојих очију.
- Биће да је тебе нешто гадно погодило…
- Биће…
Нисам ја од оних што не знају да тугују. Још кад ми се на филмској траци врате све сцене из филма који је само једном могао да буде направљен… их… Филмска индустрија каже да је то непоновљива режија и да је немогуће направити други део, ако један од режисера, не дај Боже, изгуби смисао или главу.
Сећам се да смо могли чудо да направимо. Били смо чудно повезани свецима и анђелима чуварима. Одгајали нас исти људи. Само се ја данас сећам свега што сам још тада научила.
Да не мрзим.
Да не повредим.
Да чувам.
Да волим.
Да не дам на своје.
Та дивна жена, плишаних руку и племенитих очију, будила је нежност и љубав у мени. Сећам се, због ње сам почела да пишем, због ње сам заволела све, чега само могу да се сећам. А молила сам људе, да ме не испразне до те мере…
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
