27. 10. 2022.
-Сајам књига је сутра. Хоћеш ли да идеш?
-Хоћу. Може ли да пође Ђорђе са мном?
-Може, наравно!
28. 10. 2022.
-Добро јутро, Кристина!
-Јутро није добро, већ одлично!
Боље није могло да почне.
Комби – ту
Чланови Књижевне омладине Прокупља – ту
Ђорђе и ја – ту.
Шта чекамо? Идемо!
Током пута, направили смо паузу код бензинске пумпе, где смо Ђорђе и ја наручили по кафу за понети. Попут правог каваљера, мој драги дечко се понудио да плати рачун.
-Две кафе, то вам је пет стотина осамдесет.
-Колико?
-Петсто осамдесет.
-Петсто осамдесет?!
-Да.
…
-Хвала лепо, видимо се.
-Хвала и Вама, не видимо се!
Након што смо попили кафу, задремали смо у комбију. Нашу дремку, прекинуо је долазак на Сајам.
Тамо је била толика гужва, као да су делили књиге гратис, а заправо су их продавали по сниженим ценама. На једном штанду је писало „3 за 699“ и ту су се три особе грабиле за једну књигу. Пробијала сам се кроз гужву, сударала са људима и гурала, да бих могла да видим наслове књига. Обзиром да сам нестрпљива особа, нисам имала живаца за толико гужву. Напустила сам халу.
И тако сам са Ђорђем, његовом сестром и њеним вереником отишла на сплав, да попијемо по пиво. Прошетали смо, попричали, испратили Ђолетову фамилију и сели у кафану.
-Баш нам је лепо, међу овим књигама! – смејали смо се, док смо наздрављали првом туром пића.
Негде око 17 часова смо били у комбију и враћали се у наш родни град. Поново смо преспавали цео пут. Кући смо стигли ошамућени.
-Како је било?
-Било је прелепо!
-Шта си купила?
-(С)купила сам успомене и инспирацију за писање.
И ето, нисам слагала. Стварно сам написала како је било.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
