С временом човек научи, да није важно, колико јако удара, већ да ли удара на право место. Свако дрво падне пре или касније. Сваки дан је колико успон, толико и пад, а живот опет воштаница, коју палимо и гасимо – у нади, да ћемо је, што дуже користити. Није све баш онако, како смо и замислили, али ме подсвест опомиње, да је онако, како би требало бити. Нешто лепо мирише, а то је љубав, што се душом разлеже. На крају, сваки проблем сама себи створих својим мислима и размишљањима без уздања и молитве и на крају осташе, да бодре – они што вреде. Моје борбе још увек трају, а осмеси, руке, стисци, загрљаји и потпора, навијају са стране. Нешто знам, нешто учим, а нешто ћу тек научити и сазнати, као на пример, како не кривити себе и како себи опростити. И као да нам је читави век и вавек саздан на опросту – од рођења се трудим, да опростим.
Најтеже је, иапк, себи. У поменутим успонима ми се чини, да сам сазидала највише грешака и пробудила доста злобе околине. У падовима сам научила – да ће и када се сви разбеже, једна леђа подупрети и неће дозволити , да се разбијем. Некада Бог говори и делује кроз многе људе у нашим животима, а некада нам и особито Своју мисао пројављује. Схватих, да је суштина у гласу, који не чујеш; у слици, коју не видиш; у додиру, који осетиш, али не физички. Схватих, да најмање вреди испричано, а највише написано, јер оно најдубље чувамо и тајимо. О томе не говоримо. Схватих, да су најприсутнији, они одсутни и да одсутни никад нису.
Почех кроз године и дане, одлуке и намете, да се мењам и пожелех безброј пута, да своје нежно корење ишчупам из ове иловаче, у коју ме – у мислима давно, закопаше, а та садња временски би у неко скорије време. Док сам се премишљала и тражила снаге, укорених се ту. Сада сам ту и постојана сам. Изабрах, да од свих биљака будем сунцокрет, да живим од свега, што ми се пружи и вечно се окрећем ка сунцу, јер шта је живот без сунца? Шта је олуја без сунца? Шта је крај без сунца? Једно ми сазнање олакша постојање, да требамо живети, да би били обасјани. Чини ми се, да гледам, а надам се, да ћу тек прогледати и све лепо и ружно је лепо, јер је само искуство, а искуство, које ће сутра помоћи – може бити само блажено и лепо.
И понављам себи: Људски је грешити. Све ће то Неко опростити. Кај се, али не очајавај. У очају се крије још већи очај и не назире се муци крај. Прилагодих себе и на тескобу и рекох себи у неколико наврата: Сад је крај. Мука је од човека, а не од живота. Одлучих, да прегурам. Пожелим често, да свима душа мирише и да се као тесто од лепоте диже. Не желим, да браћу и сестре боли, али зашто – разуме ко се моли. Са много речи, мало се каже, али осећања не знају за границе. У свему томе осећам и дозу стрепње и несигурности за оно што бих и не бих хтела. Много је жеља, али да ли су исправне и праве? Вреде ли и јесу ли добре за мене? Не желим желети тек онако, празних је жеља пун таван.
Надам се правом остварењу, што ће ме одвести, где припадам. Мало овуда, мало онуда, мало се мучи, мало лута, па опет избије на средину пута и настави смером, који јој је дат (моја душа). И не жалим за прошлим и будућим, за неискоришћеним, упропашћеним и свагдашњим. Чека ме оно, што ме треба. Идем тамо, где требам бити. Није увек правац исправан, али ако пратиш исправан смер – он ће те ка добром водити. Сваки је човек прича за себе и сваки уме као мачка срце, да загребе, али праштајте, праштајте… Ја се одавно опросту учим и делимично се у томе мучим, када сузе и даље лију и хране ону одвратну змију, што хушка завист, злобу и немир и која гризе као вампир.
Не жалим, не хајем, не тугујем… Ту сам и стојим. За рамена ме вуку многи догађаји и људи, говоре ми: Хеј, окрени се, погледај! Замислих се коначно у дану пред собом: Па тамо нема ништа ново. Живети у прошлости, значи пропустити живот. Више никоме не стављам своје конце у руке и у себе коначно имам поверење. Спремна сам и чекам – све што ми следује. Пригрлих и себе малу и оставих је да почива у прошлости. Мала је и уморила се од пута, верно ме је пратила све ове године. Рекох јој: Остани, нисам ти потребна. Ти можеш сада и без мене и то ме нагна, да још јаче кренем и волим.
Отворих срце за љубав и не деси се одмах права, али не дам, да ме ни то вара… Прва, друга, трећа – једна мора бити срећа. Ја ћу да волим, а други не морају и својом ћу љубављу грејати све и оне, који не воле. Само личним променама мењамо ствари и решавањем једног по једног – схватих ко сам уствари. И тако свако ко је тужан, ко за себе мисли да је ружан, чини му се да је изишан, колеба се доста у животу и беспотребно расипа доброту… Само треба да сазтане и да се замисли и о своме животу мало поразмисли. Овде смо са циљем, али не неким измишљеним, него великим – унапред припремљеним и зато се вежбамо и челичимо кроз недаће. И кад год избегнемо тражити помоћ људску и кроз молитву завапимо – Бог благослов даће.
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
