Не могу да пишем. Немам инспирацију. Немам идеју. Немам причу коју бих хтјела да подијелим са вама и немам причу коју је моја машта саткала, да је опет подијелим са вама, да је напишем, да вам је испричам. Данас не могу да пишем. Душа ми је некако празна. И прекоријевам себе што тако мислим. Али јесте. Осјећам. Не могу против себе.
Данас се осјећам као да су се двије силе, два ледника и два вулкана, сударила у мени. Данас се осјећам као да сам изгубила дио себе и као да сам добила дио себе назад. Чудно је то. Неке се одлуке донијети морају и знаш да си исправно поступила, али ти је тешко. Претешко.
Данас не могу да пишем. Нећу моћи ни сутра. Можда ни за мјесец или годину дана. Али кад опет будем могла да пишем, желим да то буде о цвијету, о младости, о вјетру, о љепоти, о доброти, о раскоши, о знању, погледу испод обрва … о свему. Само ме данас не питај кад ће нова прича, што не напишеш књигу, како ти то смислиш? Јер данас нисам смислила ништа осим да нема ништа. Да је душа празна. Да сви они који одлазе откину по једно парче душе и однесу са собом или распрше око себе.
А онда јој, души, треба времена да опет нарасте, да се залијечи, да се провуче кроз трње и процвјета поново. И док се не опорави, не питај ме кад ће, шта ће, гдје ће…
Али, могу ти само рећи, да биће.
- Ма каква ти је то прича? – рече Милена.
- Па тражила си причу – кажем ја.
- Па нисам тражила причу о непричи! Тражила сам причу! – брецну се на мене.
- Мислим да и не постоји ријеч “неприча” – рекох нервозно. И не ради се то тако, ти наручиш, ја испоручим. Није ти ово џемпер из Манга.
- Стварно ниси расположена.
- Нисам.
- Па шта ти је?
- Па све ми је. Не знам. Морам да идем. Извини, али морам да будем сама.
- Добро, важи. Не љутим се ја, извини и ти. Јави се кад будеш хтјела, ја сам ту.
- Знам. Чујемо се.
Морала сам да одем. Док сам силазила низ степенице осам спратова, јер сам се ужасавала лифта, стигла ми је порука. Мајке ми, само ти можеш да напишеш причу о томе да не можеш да напишеш причу. Волим те. Ријеши то што те мучи, а ако могу помоћи, тонови ће стално бити укључени. Насмијешила сам се. Стисла сам срце поред поруке. Не могу чак ни одговор да напишем. Ово није блокада. Ово је траума. Ово је потпуно одсуство жеље за било чим. Чак ни Милени нисам могла да кажем шта ми је, а дружимо се од првог разреда средње школе. Бојала сам се, ако изговорим наглас и ако некоме кажем, признаћу да нисам успјела, да је крај. Колико год да се трудила око нечега, било чега, никада не испадне како ја мислим да хоће и очекујем да треба. Добро, не баш у свему, али у односима с људима, дефинитивно. Осим Милене, никада нисам имала ниједну другу особу која се дуго задржала у мом животу. Понекад се питам зашто ме и она трпи и како је тако дуго остала? Или је она просто таква, ведра, директна, храбра и луда, искрена и потпуно незаинтересована за мишљење других људи. Можда ми је само она довољна. Можда је проблем у мени.
И шта је то проблем? Јесам ли ја само точкић у остваривању жеља и живота других људи? Да послужим да се неки проблем премости, нека мука ријеши, и то је то? Идемо даље. Од точкића, до точкића.
Не могу рећи да сам незадовољна животом. Не могу, није у реду, била бих незахвална. Имам свој стан, свој ауто, свој посао, дивне родитеље, мачора који ме увијек поздрави кад се вратим кући и који обожава да спава на прозору и стварно је добар. Живи у свом свијету, понекад дође да га помазим, али ужива да одмара на прозору, па сам му инсталирала корпу изнад радијатора, а у равни са прозором, да му је топло, удобно и угодно. Волим тог мачка! Зове се Крле. Једног дана је само ушао у мој стан и ту остао ево већ седма година. Мислим да се комшија из приземља бринуо за њега, а када је он умро, Крле се само пребацио спрат изнад.
Кад би неки човјек или нека жена тако ушетали у мој живот и мој стан, вјероватно бих вриснула од шока. Али Крлетово самопозвање у мој дом је прошло некако природно. Као да је одувијек ту припадао. Нисам му ја дала име. Имао је огрлицу са натписом Крле. И тако Крле и дан данас живи са мном. Једе само најбољу храну, не одбија купање, не одбија ни улазак у корпу ако идем на пут, а он може са мном. Тако је послушан, да сам у невјерици и мислим да има неке своје луде тајне и проводи се док сам ја одсутна из стана. А кад чује кључ у брави, брзином муње скочи у корпу на прозору и прави се да дријема. Не знам. Могуће је..
Шта ли Крле сад ради?
О боже, жено, пусти мачка. Шта ћемо са собом? Чујем своју подсвијест, чујем онај гласић у глави. Чуј шта ћемо? Како да знам шта ћу сада?! Овај викенд сам планирала сасвим другачије да проведем. Сад не знам. Све се срушило одједном. Одлучио је да се одсели у Данску! Чуј молим те, Данску!? А зна да ја не подносим хладноћу. Ја сам више за неку Шпанију. Боже, што лупетам. Па није ме ни звао да идем са њим. Није ме звао ни да понекад дођем. Није рекао ни долазићу ја, доћи ћеш ти, па то је сам пар сати лета авионом, можемо у почетку овако, а ако мени крене, ти се доселиш. Не, није рекао ништа слично! Него оно, као, хвала ти за све што си урадила за мене, било је ово дивних годину дана, али ја морам сад да наставим даље, без тебе, морам да мислим о свом животу и да урадим што је најбоље за мене. Ја, мене?
А ја??? Ја нисам ни знала да планира да иде у Данску. Па кад нисам ни знала, шта ће ми онда такав човјек?
Хеј, година дана паде у крах за само пет минута! Како нисам видјела ниједан знак, како нисам ништа примјетила, па човјек је одлучио да промијени читав свој живот. Без мене! Како? Када је то почело? Нико се не сели преко ноћи. Па има ваљда неки процес, нека процедура, од када то траје? Како сам тако слијепа била? Сад бих најрадије ударала главом у зид док ми и он и све његово потпуно не ишчезне из главе!
Ја! Ја сам мислила да ћемо да купимо салаш и постанемо домаћинска кућа која угости сваког путника намјерника, чија ће дјеца да јашу наша три коња, хране кокошке и беру сами шљиве и јабуке, које ће послије да поједу тако неопране, с гране. Ето шта сам ја мислила. И овај викенд сам мислила да га одведем на један такав, салаш, домаћински, да се одушеви, да каже вау, хоћемо ли и ми овако?! Ма браво мала. Није живот једна од твојих прича. Живот није прича уопште.
Јутрос у 6:00 часова је имао лет за Копенхаген. Брат га одвезао на аеродром. Мајка је вјероватно плакала. Не знам, нисам је нешто познавала, једном смо се срели у граду са њом. Углавном смо били код мене у стану, јер сам ја имала свој стан. Он је живио са братом и мајком. Отац их је напустио кад су били мали. Заљубио се у неку стјуардесу и данас живи на Тајланду. Барем ми је тако испричао. Нису имали никакав контакт. Брат је завршавао средњу школу, а он је дипломирао на Машинском факултету информационе технологије. Тражен кадар, буквално су га вукли за рукав док је још студирао. Некако сам мислила да ће отворити своју фирму овде, јер он може да ради било гдје, као што и ја могу да пишем било гдје. Ја ћу да пишем, он да програмира, а ми на салашу. Људи сврате на сок од зове, слатко од дуња … Е будало моја. Какво слатко? Оде човјек у Данску. Писаће ми, каже. Па не идеш у војску, па да пишеш писма! Каже да га не зовем, јавиће се он кад се смјести… Шта?? Какво безнађе у души, у глави. Сад се питам да ли сам га уопште вољела, кога сам ја вољела? Моју визију, идеју и мисао о њему или оно што ми је он сервирао о себи? Какав је то човјек уопште?
Ходала сам сатима, не знам ни сама колико. Вртило ми се сто мисли по глави. Као онда када сам га изненадила путовањем на планину. Нећкао се сатима. Не воли човјек изненађења, а ја бих да му угодим. Па није ти то ни тражио. Ти си хтјела да проведете мало времена заједно далеко од свих. Или онда када сам хтјела да идемо на караоке, а он оперисан од музике. Или када сам сва срећна данима причала о изложбама слика, промоцијама књига, премијерама представа. Нисам схватала, па ни прихватила, да неке људе моја залуђеност умјетношћу не занима, а ни умјетност их не занима. А ја сам вољела сваки код који он програмира. Изгледа да и нисмо били толико слични, ма нисмо уопште били слични! Само му је требало моје знање енглеског, њемачког, писања, шта ли … а ја сам опет највише вољела шпански. И сањала да заједно путујемо по Андалузији… Пусти снови.
Ја, јединица, одрасла окружена љубављу и у љубави. Људи моји, па то је била стална представа и манифестација љубави! Па само станеш и посматраш их. Док мама прави кифлице и њише се уз ритам неке лагане музике, тата сједи за столом и прича јој како је прошао дан, шта је читао у новинама, колико кошта килограм пасуља на пијаци, гдје ће овај викенд на излет, па јој помаже и маже џем на тијесто, а она уврће будуће најукусније кифлице на свијету! Сваки пут све љепше и љепше, од љубави и с љубављу направљене. И данас се воле, зову ме сваки дан, увијек се држе за руке, само не праве више кифлице као прије, али и даље се гледају са пуно поштовања и љубави. Кад то гледаш пола живота, ти за друго не знаш! И несебично се дајеш, сањаш да ћеш и ти са неким једног дана правити кифлице и кувати пасуљ, шетати шумским стазама и само се смијуљити, тек онако, без разлога.
Сјела сам послије неког времена на клупу на обали ријеке и гледала воду, пролази ријека, пролази живот. Нестаје све што сам мислила да сам испланирала. Немам ниједне сузе. Само пулсира у сљепоочницама. Кратак дах, ваздух око мене, а не могу да га удахнем. Много ја мислим, закључила сам. Вријеме је да престанем толико да се оптерећујем. Ваљда ће из ове боли да се роди нешто добро. Мора. Нећу остати у овом бунару жеља, у овој таворини уморне душе. Нисам ја ни живјела свој живот у ових годину дана, само сам била точкић у туђем животу. Нећеш више, нећеш, обећај себи! Иди кући, отвори флашу вина и нахрани Крлета, није мачак крив што си ти опет вјеровала у људе. Сад ми је драго што га Крле није волио. Увијек би се накострешио кад би дошао у стан и побјегао у своје скровиште између зида и ормара. Изгледа да Крле зна неку тајну живота.
Захвална на свему што имам и знам. Вјерујем да ће доброта и љепота спасити свијет. Учим и даље.
