Владан Кречковић, писац и песник, аутор две књиге, романа „Алекса или кроз снегове и сирене“ и збирке песама „Париз, Тексас“, добитник је међународне награде Мостови Струге за коју каже да му је донела много добрих ствари од којих су најзначajнији преводи његове поезије и њихова доступност свима онима који желе да га упознају кроз читање.
Од романа до збирке песама није прошао дуги низ година, али су два различита жанра овом писцу донела ново искуство и веће поверење у читаоца. Зашто је тема растанка стожер у његовим делима, да ли га и даље иста тема заокупља и какве утиске носи са југа Србије, Владан Кречковић открива за Топличанку.
Поштовани Владане, до сада сте објавили један роман и једну збирку песама. Ради се о различитим жанровима. Да ли је за једног аутора лакше (или теже) написати роман или песничку збирку? Који од ова два жанра Вам даје више простора?
У мом случају је теже писати роман, иако је процес писања збирке ”Париз, Тексас” трајао око годину и по дана, односно био поприлично изазован. С обзиром на то да ме у писању романа највише интересују ликови и прича, неопходно је ускладити много детаља, а то захтева стрпљење и концентрацију. Тренутно радим на другом роману и врло је фрустрирајуће када у трећој руци ухватим некохерентности у наративу.
Занимљиво је гледати распад система простор-времена. Једна од јунакиња у роману је отпутовала у Грчку, а потом се враћа из Црне Горе. Мајка главног јунака је била Слађа, а онда су одједном сви почели да је зову Јасна. Врло, врло, необичне ствари се догађају у текстуалним даљинама. Шалу на страну, једно је сигурно, писање поезије ми је помогло да сажимам текст, не трошим снагу на непотребна објашњавања и имам више поверења у читаоца.
Добитник сте међународне песничке награде „Мостови Струге“. Шта ова награда значи за Вас?
Та награда ми је донела много добрих ствари. Првенствено ми је драго што је у оквиру прошлогодишњег фестивала ”Струшке вечери поезије” збирка ”Париз, Тексас” преведена на енглески и македонски. Уследио је и превод на шпански. Потом је збирка добила и своје дигитално издање на Амазону, па су и моји пријатељи у иностранству могли да је читају на енглеском. Скоро сам сазнао да је Народна библиотека Србије управо тројезично издање збирке из Струге у свом систему одредила као дезидерат.
Не треба прећутати да је награда подразумевала и финансијски део, који ми је у том тренутку веома био од помоћи. Само учешће на фестивалу је такође било незаборавно искуство, јер је организација догађаја била на врхунском нивоу. И једна занимљивост, награда је подразумевала и сусрет са председником Македоније. Имао сам утисак као да се налазим у филму браће Коен, јер су службе безбедности очигледно добро одрадиле свој посао. Седећи за десетак метара дугачким столом, председник ме је приликом уводног разговора, суптилно и реторички питао да којим случајем не живим у Јајинцима?
„Париз, Тексас“ наслов је Ваше збирке песама аналоган филмском култном класику Вима Вендерса. Крај филма је почетак једног растанка. Ваша збирка се у ширем смислу бави темом растанка који ћемо пронаћи у односу партнера или у породичним фотографијама. Колико остајемо обележени туђим, а колико својим растанцима? И шта ако телефон поново зазвони?
Нисам сигуран која је етимологија речи растанак. Ако дозволим машти на вољу, занимљиво ми је што реч растанак у себи садржи реч раст. Асоцијативно, оно преостало анак можда има везе са речју данак, па све то заједно значи да би растанак могао бити данак који плаћамо зарад сопственог раста. Иако има различитих врста растанака, мислим да смо код растанака увек у улози слуге, јер нас позадинско време тог процеса често надилази интензитетом и изненадношћу.
Мислим да смо увек обележени растанком, у ма ком смеру да се дешавају. Увек нешто мора бити заложено, нечему или некоме мора бити дозвољено да оде, како би се догодио раст, односно створен празан простор из којег проистичу нове околности и прилике. Наравно, растанци имају и своју тамну страну. Неки људи се од растанака никад не опораве. Управо зато би одговор на питање о звоњави телефона био — глас на другој страни везе ће можда обуставити растанак једним позивом, односно једноставним питањем: „Где си? Надам се да си добро.“
Представљање Ваше књиге одржано је у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу у оквиру Књижевне колоније Сићево у септембру месецу. Тим поводом боравили сте на југу Србије. Какве утиске носите из Ниша?
Велики утисак ми је оставила посета родној кући Бранка Миљковића. С једне стране ми је било узбудљиво када сам схватио да је један такав дух стасавао у тако тешким условима живота, а са друге је та кућа, већ увелико оронула, потврда колико нам је врло мало стало да очувамо сопствену културу и наслеђе. Убедљиво најлепша успомена ће остати сусрет са ђацима из основне школе ”Надежда Петровић” у Сићеву са којима смо разговарали о књижевности и животу уопште. Памтићу и шетње до околних видиковаца, дружење са колегама, а посебно причу о утвари која походи колонију.
На промоцији сте говорили о роману на којем сада радите. Откријте нашим читаоцима каква нас књига очекује.
У основи романа је прича о пријатељству, истрајавању, љубави и још једном, растанцима. Радни назив романа је ”Вечерас падаш сам”. Јунак чији је надимак Реџи локалним зеленашима мора да врати велику суму новца, а на том путу његов најбољи пријатељ Игњат не може да му помогне. До краја романа се постепено поставља још једно, можда важније питање. Шта се догодило са Реџијевом девојком Соњом? Као позадинска тема романа је и све интензивнији процес дигитализације, односно пропитивање на који начин нам модерна технологија управо о(не)могућава одржавање здравих односа, очување приватности и окончавање процеса растанка.
