Књижевница Драгица Стојановић објавила је збирке песама: Тескоба, Кухињска кукавица, Разговор са Исидором, Гладне исповести, Литерарни снег, Од(а)бране песме, О Хрид, Посолица као и збирку кратких прича Цепелин.
Заступљена је у десетинама значајних антологија поезије а међу последњима истиче се антологија Libera vuela la sombra (Мадрид 2021) у избору Радмиле Лазић. Добитница је награда „Смели цвет“, „Станко Симићевић“, „Улазница“, „Печат вароши сремскокарловачке“, „Милица Стојадиновић Српкиња“, „Бешеновске повеље за духовну поезију“, „Стеван Сремац“ и „Ленкин прстен“. Како је постала прва жена песникиња која је у Зрењанину објавила књигу после Другог светског рата, открива за Топличанку.
Поштована Драгице, у Вашој биографији често је истакнуто да сте прва песникиња која је објавила књигу у Зрењанину након Другог светског рата. Када сте почели да се бавите писањем и које тренутке памтите на песничком путу као оне који су Вас оснажили у тој одлуци?
Тренутак када је старији брат 1971. године (имала сам осам година) унео тек изашао „Роман о Лондону“, Милоша Црњанског, у издању „Нолита“. Никада више светлости није ушло у нашу кућу. Исто тако памтим тренутак када је наставница српскохрватског саопштила да је умро Иво Андрић. Од туге, када је мене, девојчицу, заболела глава. Прву песму објавила сам са десет година у „Дечијим новинама“. То је био мој почетак разговора са публиком. Долазила су многа писма на адресу школе, насловљена мојим именом.
Недавно сте боравили у Мадриду поводом антологије женског песништва коју је приредила Радмила Лазић. Какве утиске носите из овог града?
Даница Вукићевић, дивна песникиња и ја, ишле смо у име седамнаест песникиња заступљених у антологији и у име дугогодишњег и огромног труда, највеће од нас, Радмиле Лазић. У Мадриду смо имале две промоције. Прву у књижари која је у Нерудиној улици и којој је присуствовала наша амбасадорка Катарина Лалић-Смајевић, као и наш домаћин, председник удружења Срба у Мадриду, Прокоппије Прокоповић.
Промоција књиге била је и на сајму књига у огормном парку где је наш шпански издавач „Vaso Roto“ имао свој штанд. У Барселони смо имале промоцију близу чувене катедрале Sagrada Familia, у књижари, гле чуда! Која се бави продајом искључиво књига поезије. Признаћете, то мало песника доживи.
Добитница сте бројних награда, најновија је Ленкин прстен за најбољу љубавну песму. Какав је осећај понети Ленкин прстен?
Рекох у беседи приликом доделе да се обећах Поезији пре четрдесет година и ето, од Поезије добих прстен. Прстен од сунчеве светлости. За верност. И оданост. Као што се исти добија из истинске љубави.
Друштво српских књижевница одлучило је да новоустановљену награду „Јефимија“ додели Вашем рукопису Мастер клас. Шта Јефимија представља и симболизује за Вас?
Част ми је да будем прва добитница награде „Јефимија“. „Мастер клас“ је рукопис у који верујем јер се заснива на традицији, а у исто време, на новом је трагу. Верујем у часне намере и циљ Друштва и придружујем свој глас да се оснажи заједнички глас жена у књижевности.
Чиме ћете ускоро обрадовати читаоце? Да ли припремате неко ново дело?
Инспирација – дебела мачка још увек се мота око мојих ногу. Буде ли долазила и даље, биће нових дела. Треба објавити, већ написано (што је у овом свету, мени најтеже). Ако се, драги Бог, насмеши на све то, биће… Једино у ту истину верујем.
