Није све умрло. Још увек има добрих момака који би да те одведу у биоскоп, уместо у кревет.
Таман, кад помислиш да су душе умрле у корак са временом, схватиш, још постоји поштовање, култура, осећај за срам. У последње време нисам видела много таквих људи. Сад ми је довољно што постоји један човек, који би да ме одведе у биоскоп. То није бескрупулозан човек без манира. То је прави господин у једноставном оделу. Ретко ћете га препознати, јер не спада у клише данашњице.
Лепота долази изнутра, из страсне невиности оплемењене васпитањем.
Баш тако.
И да хоћу, другачије не умем да опишем. Тешко је да нађеш реч за посебност у времену, које није донело много могућности.
-Је л’ леп?
-Леп је.
-А је ли млад?
-Млад је.
Већ се смешкам. Поставља ми питања као да је то Нушићево „Сумњиво лице“, а баш ових дана, Трша поставио сцене. Све иде, како треба да иде. Само ово моје лице није сумњиво.
-Како знаш?
-Увек знам.
Кад ти израсту нова крила, мора да их је неко пажљиво повијао.
Свијеш се тако под нечију руку и није важно што биоскоп није радио, ми смо се нашли у сопственом филму.
Тек две стотине речи, без предаха, без застајкивања у мислима…
-Видео сам толико лепих девојака… И има много лепих, али си ти мени најлепша, читав склад који сам тражио – рекао је.
Кад си нечији склад, баш те брига коме си несклад!
Много је људи било на том месту… За нас људи нису постојали у времену. Постојали смо само МИ. А он каже да смо све заједно – најлепши.
Штета што биоскоп нема тако леп филм за наше тржиште.
Ја сам срећна жена. Знате зашто? Позвао ме човек у биоскоп. Кад сте последњи пут чули то?
Да се не лажемо, ко још верује да ће диносауруси да се врате, осим нас двоје!?
И зашто девојке не плету косу у плетенице?
И зашто ја морам да поправљам оловку на уснама пред толико људи?
Ето, тако.
Дође у град, неко сасвим другачији, неко јединствен, једноставан, свој. Не треба ништа да уради. Може да те гледа и да те љуби у чело, милује по коси и води у биоскоп. Може да ти буде џелат, а он бира да ти буде свет.
Српске мајке још одгајају праве шмекере. То мораш да научиш од мајке, а много и од оца. Јер кад се жена пита да се води у биоскоп, то мора да је потекло из куће, израсло из истинске љубави, далеко од малограђанства.
- Да идеш кући пре магле, ништа се не види.
- Види, она брине за будућег мужа !
Није да му бринем. Он је свој. Одрастао. Али неко, ко те води у биоскоп и љуби у чело, он је анђео, послат да ти створи свет, за какав ни не знаш да постоји.
-Јеси ли знала… слово – Ј и слово – И, то је било једно слово.
-Знам.
Тако смо ми једно, а такав филм треба овом тржишту без снова.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
