-ПАЗИ МААА…
(Мјау, бум)
ПАЗИ МАЧЕ, ИДИОТЕ!
-Шта је, лујко?
-Рекла сам ти да пазиш, згазио си маче!
-Кога брига? То је само маче…
И тако је својим сивим колима, убио бело маче, чија је крв упрљала плочник.
Жао ми је, маче, људи су окрутни.
Једног, не тако давног фебруара, моје вене су исцуреле по снегу. Доживела сам смрт, пре смрти. Тело ми је било модро од батина, које ми је задао човек ког сам волела. Душа ми је била умањена, а срце развучено и смрзнуто. Као што рекох, вене су исцуреле, тело се опоравило, а срце сам месецима неговала. Длановима сам га заклапала да поново не одшета, стискала да се скупи и грејала. Грлила сам саму себе и љубила се у изгребане кључне кости. На тежи начин сам научила да се сама опорављаш, кад те други повреде.
КАД ЈЕДНОМ УМРЕШ, НИКАД ПОТПУНО НЕ ОЖИВИШ.
Кад оде неког кога волиш, одеш и ти са њим, а да тога ниси ни свестан. Њега сам пустила да одшета, себе сам довлачила себи, а све лоше сам затрпавала испод снега. Замишљала сам сунце које не постоји, трудила се да оживим и одледим се.
Хладан човек и зима прошли су ме, кад је дошло пролеће. Тад је дошао човек од цвећа, љубави и музике и исплео ми венац јоргована око срца. Од оног прегаженог мачета, које је умрло, постала сам чупаво и насмејано дете, окићено цвећем.
Волим пролеће. Оно доноси радост и поновно рађање. А зима? Зиму не волим. Увек је мирисала на тугу. Увек ми је тугу и доносила.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
