-Ниси ти репа без корена!
-Нисам, у томе је и проблем.
Лепо је имати корене, али је и тешко. Породица зна да ти створи терет и да га накачи на груди и леђа, па ти после каже да ходаш уздигнуте главе.
Пази како се облачиш, како ходаш улицом, шта говориш. Пази шта радиш, где радиш, где идеш, с ким се дружиш. Буди добра у школи, на послу, кући. Буди добра ћерка, сестра, унука. Буди оно што ти кажу да будеш! А кад ћеш бити оно, што ТИ желиш да будеш!? Кад ћеш ти, бити ТИ!?
Ја желим да будем уметница. Да читам, пишем и пијем бело вино. Да музику слушам више него људе. Да имам свој мир и слободу.
-Чуј, уметница! Ко се најео од тога, што је био уметник?
-Мени је битније да ми душа буде сита…
-Стомак ће да ти крчи од глади, дете!
-Кад је душа празна и закрчи, то се гласније чује и више боли. А стомак увек можеш да нахраниш било чим. Душа се храни посебним стварима.
-Не филозофирај! Заврши факултет, нађи неки „прави“ посао и жврљај у слободно време.
-Баш зато што ти је душа празна, моју жврљаш тугом!
Чим си уметник, разочарење си породице. Говоре да ништа не радиш, да бадава трошиш време и да никад нећеш бити успешан.
-Како ја да кажем људима да си ти уметница?
-Са поносом ћеш им казати! Ретко ко је данас уметник, свет је душевно празан.
-И шта ће они рећи кад то буду чули?
-Људи свакако причају. Урадио нешто или не, био добар или лош, о теби ће увек трачарити.
-Немој да нас брукаш! Ниси ти репа без корена!
Волела бих да сам репа без корена, да живим како желим. Барем један дан. Барем један живот.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
