У животу је важно, да знамо, да није важно, колико смо погрешили, ако смо спремни покајати се и исправити на свом путу. Није важно, хоћемо ли добити људску помоћ и подршку у томе, јер оне свакако у таквим тренуцима изостају.
Важно је не губити веру. Веру у себе или Оно од чега смо постали и под тим не подразумевајући овоземаљска бића. Можда никога неће бити, да вас загрли баш сада, у овом часу, када вам је најпотребније, али не значи, да Неко у том моменту није уз вашу душу. Чим нешто преживимо – за нас је то добро. Чим нам је дат проблем, дато нам је и решење, али у том трагању за њим, не треба губити наду и очајавати.
Када сам мислила, да ће се ватра угасити, она се разгоревала и најтоплије обитавала и у пећи и у животу.
Зар то није чудо?
Када год нам се учини, да нам лађе тону или летелице падају – треба, да будемо свесни, да никада не знамо, када их Бог може издигнути и одржати у животу. Најсмелије и најтајније и најлепше и најружније, опет је само живот. Људи сматрају, да треба бити леп, а ја сматрам, да треба бити добар и никада „ леп“ и „добар“, не иду једно са другим. Од уживања су нам много важнији успони и кораци, уз помоћ којих сагледавамо постојање и изнедримо у дану покајање.
За много вредног треба доста одрицања – а највише нам управо ни не пружа овај сегмент живота – који називамо „овоземаљски“ и ово је само фаза, па тако треба посматрати и сваку секунду у добром и исто тако лошем дану. Све ће проћи, не треба се утапати у болу. Питамо се, зашто нас највише повређују највољенији, а свесно им стављамо оружје у руке.
Стрпљење више не познајемо. У очају се рађа и бес, љутимо се и на себе и на друге, живот, свет и постојање. Навикли смо себе на уживање и то онакво, да слушамо само, шта нам одговара; говоримо, како нам се збори; мислимо, шта желимо и под тим подразумевамо, да никога нећемо повредити или нас је једноставно брига. Треба осматрати и опазити.
Много је несрећних људи, али теже од несрећног човека је бити онај, који другоме несрећу чини, јер недаћа ће трајати, колико свест, да је она лоша, а све оно промишљено, речено и урађено – остаје вечно, оном ко је учинио. Треба (о)пустити мисли и на струнама живаца – свирати само лепе мелодије.
Бог нам шаље снаге и Он унапред одређује, шта је добро за нас. Па тако није закаснило, није поранило, дошло је – кад треба; па и то зло, које испада једно добро, кад се погледа са друге стране. Из њега можемо научити бити љубазни према себи и према другима, више грлити друге и себе, вредновати сопствени и туђи живот и сваки минут у њему, плакати без очајања, кајати се и преиспитивати и више од свега волети и није случајно „себи“ и „себе“ стављено на прво место, јер свако носи свој крст, шта ће га у томе омести или му помоћи, су свакодневне прилике, али оно, што ми треба, да учинимо је, да кренемо од себе и себи, да се вратимо.
Тако свака мука постаје мања, јер не очекујемо, а пружамо и нама и свима, којима је то потребно. У доба духовне кризе, тешко је очекивати било шта, али вративши се на почетак, треба само и искључиво веровати. Не заборавимо веру у себе и још више поверење, које имамо у Оца, који је ту – поред нас и тапше нас по рамену. Са вером и разлогом смо дочекали овај дан и сваки сат у њему проживљавамо.
Сама незахвалност и јадиковка је све оно, што нас тишти и преокупира. Нико нам не може променити осећања и замисли, а од њих све потиче. Све што са захвалношћу добијемо, удвостручава се. Наше је оно, што смо спремни дати другом. Понекад се према себи треба опходити и као према том неком, кога волимо највише, јер грех је и себе занемарити.
Живот не треба компликовати, већ живети. Не треба ридати, већ извући највише из онога, што нас напусти или ономе, што нам крену у сусрет. Некада смо због своје својеглавости упадали у олује и хтели пливати узводно, а само нас Добро у душама свих нас избави и подари, да се покајемо, сетимо и наставимо.
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
