Ударала сам главом о зид. Више пута. И фигуративно и буквално.
-Е, стварно си луда! Прекини да лупаш главу, боли је.
-Боли и зид, кад га разрушим.
Некад су пуцали зидови, али углавном је пуцала моја глава. Тада су из ње испадале „бубице“, мисли и преостали живци. Пуцали су и они шавови, за које сам мислила да су дебели крој. Испадале су локне и ватромети.
-Ти си баш озбиљно схватила реченицу „лупати главом о зид“.
-Ја сам превише озбиљно схватила живот, зато је и дошло до тога.
-А ја сам мислила да из те твоје луде главе излазе само локне.
Из моје главе потиче све замршено и увијено. Прво коса. А кад ти из такве косе извире идеје, оне не могу да буду незамршене. Онда са таквим идејама кренеш да се мрсиш кроз живот и ниједна четка не може да те расчешља. А још кад кренеш да се увијаш у проблеме, ништа не може да те исправи.
-Исправи косу, исправићеш лоше идеје.
-Разлупај главу, нећеш имати лоше идеје.
Ударала сам главом о зид. Више пута. Смејала сам се, кад су зидови пуцали. Плакала сам кад је глава пукла. Зид сам закрпила. Главу нисам.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
