-Зашто идемо овом улицом? Није нека пречица, наићи ћеш на гужву на семафору.
-Нема везе. Је л’ ти се жури нешто? Идеш на пијацу, није као да можеш закаснити тамо.
Ено је, наишли смо у прави час, помислих. Као да се вријеме успори кад је видим, као да одједном чујем музику у чијем ритму она хода.
-Па не баш, не жури ми се толико, не вјерујем да ће Злата распродати сир прије 8:00 ујутру. Само питам, шта се љутиш одмах?
-Ма не љутим се, само кажем мама.
А ја сам волио да идем том улицом. Идем туда ево већ шест мјесеци. Јер је угледам скоро свако јутро. Избије журним кораком иза ћошка зграде и онда ми бар неких двадесетак метара иде у сусрет. Некада и дуже, ако она мало порани, а ја окасним. Некад је не сретнем. Онда се питам је ли закаснила она, или ја, хоће ли је бити сутра, или јој се нешто десило.
Онда се забринем и мислим о њој читав дан. Како ли је, треба ли јој нешто, има ли некога да јој скува чај? Да се није одселила? Можда ме је прозрела и уплашила се, као срна, па промијенила руту кретања. А онда је опет угледам. И све буде у реду. Снена, благо насмијана, свако јутро благо насмијана. Никада је нисам видио озбиљну и намргођену. Тај неки благи осмјех и сјај у очима титра јој и када је сунчано и ведро и када је облачно и кишовито. Не знам како изгледа кад је љута. Можда никад и није љута. Питам се, примјети ли она мене икад? Кад би ми само дала барем неки знак…
Никоме је не спомињем. Никада. Она и не зна да ме већ усрећује. Она и не зна да сам због ње постао бољи човјек. Стижем на посао на вријеме. Дођавола, имам посао, коначно сам један успио задржати дуже од пола године. Уредан сам, обријан, купам се редовно, облачим чисту гардеробу. Чак ставим и парфем. За случај да је можда негдје сретнем уживо. А онда се питам, шта бих да је сретнем? Да ли бих смио да јој се обратим. Да ли бих хтио?
Можда је боље овако. Уљепша ми јутра, уљепша ми дан. Њена ведрина ме држи и у оне дане када је не сретнем. Знам да ћу је видјети поново. Некако знам.
Одкада сам почео да идем овом улицом, сасвим случајно, јер је био неки судар у оној којом сам иначе ишао, живот ми се тотално промијенио. Можда је све постало несигурно, али она је постала константа у мом животу. Дивим се њеном ходу, грациозности, начину на који држи торбу, кишобран, веже косу… Једном смо се замало упознали. Хтио сам да станем, мислио сам да ће је напасти неки пас, вјероватно луталица, али реаговала је брзо, спустила кишобран између ње и пса и он се збунио и побјегао. Моја жеља за витештвом је ишчезла. Али сам био поносан на њу, на то како се снашла и изборила за себе.
Моји родитељи су примјетили промјену. Чак су ме питали да ли планирам да се женим. Средио сам спрат наше породичне куће за себе, како су родитељи одувијек и планирали. Реновирао га, купио нови намјештај, чак бих понекад себи нешто и скувао у кухињи која се сијала од нових уређаја, плочица и елемената. Ауто сам редовно прао, нисам хтио да помисли “види оног, како му је ауто прљаво, мора да је и он неуредан”. Иако то она вјероватно не би ни помислила. Није она таква, не критикује друге људе. И почео сам да читам. Баш много, читам све и свашта, од белетристике до стручне литературе. Хоћу да сам елоквентан и начитан и да имам о чему са њом да разговарам, ако се укаже прилика за то, јер она, то је сигурно, пуно чита.
Не знам ни како се зове, нисам никога ни питао да ли је познаје. Нећу да је откривам другима. А и изгледао бих као лудак свакоме коме бих испричао да је непозната дјевојка, или жена, без ријечи и свог знања, тако утицала на мене и мој живот. Да ме спрема за будућност, за све што долази, за њу или неку другу, која ће бити поносна на мене и оно што сам постигао. Због ње сам постао бољи човјек, љепше сам говорио и звучао, паметније сам причао, трудио се да се истакнем поштовањем у односима са другим људима. Замишљао сам како би било да се сретнемо на неком скупу, на којем би она предавала и причала о неким важним темама, а ја бих јој послије пришао и честитао … и тако би почела наша комуникација.
Ипак, нисам знао чиме се бави и да ли се наши путеви могу стварно укрстити, или ћемо се увијек сретати овако, у пролазу?
И бојао сам се! Шта ако се упознамо, па јој се не допаднем, или јој, сасвим случајно, кажем да је дивна и кад пусти и кад веже косу, и кад носи плаву и кад носи смеђу јакну, да јој подједнако добро стоје и панталоне и сукња, да осмијеха као њеног нема надалеко, да ниједне очи не исијавају ведрину као њене. Помислиће да сам чудак! Да је уходим. Да је вребам. Можда ће се уплашити и неће ми вјеровати ако јој кажем да је због ње свијет љепше мјесто.
Зато, боље да је не сретнем очи у очи, лицем у лице, боље да се не упознамо, барем не још. Не желим да нарушавам њен мир и кварим своју срећу саткану од тих краткотрајних јутарњих сусрета. Бићу себичан, посматраћу је и даље, у пролазу, и сређивати свој живот док једног дана, ако тај дан уопште и дође, не помислим да сам је достојан.
Те жене мојих снова.
Захвална на свему што имам и знам. Вјерујем да ће доброта и љепота спасити свијет. Учим и даље.
