Будна сањам своју реалност

Ледено јутро. На улицама су сиви тротоари и бледа лица. Знак на апотеци показује температуру и време. Касним у школу. Журим, али и даље је корњача бржа од мене.

Улазим у белу лудницу. Уместо да одмарам душу, ја је умарам. Стижем на час, неудобно се смештам и слушам професорку како прозива ученике.

-Кристина Милошевић, је л’ ту?
-Ваљда…
-Како то ваљда? Је л’ си учила нешто?
-Јесам, учила сам о животу. Могу да Вам причам о његовим препрекама.
-Да ли си добро? Причаш као да си изашла из луднице!
-Ја сам сад у лудници.

Звоно се оглашава за крај часа и пробија ми бубне опне, али се ипак радујем. Да имам цигарету, запалила бих је, али је немам, па палим све око себе. Устајем са столице и планирам да изађем на загађен ваздух. Можда ми прочисти мисли. Неко ми се шуња иза леђа.

-Врати ми се кад будеш престала да пијеш. – шапуће ми на уво.

Смета му то што пијем? Нек му смета! Што више мојих мана открије, мање ћу му бити привлачна. Барем се надам.

Провукла сам се кроз још један школски дан. Долазим кући и „грлим“ кревет. Иако нисам заспала, штипам се за образ да се пробудим.

И будна и успавана сањам своју реалност. Иронија.

Кристина Милошевић

Све(т) видим очима песника и душом уметника.