Лепота је скупа грешка у свету који кроји оком. Да зађемо у људску дубину, није довољно само погледом. Он, ипак, не сеже толико далеко.
Била сам бледа и измучена, али најлепша. То вам је као проклет, само намерно лепши. То је нека казна, коју не платиш у датом року, па ти свет наплати касније и окрене те наглавачке, док ти не истумба сјај из ока.
-Не може и јаре и паре! Имаш лепоту, шта би још хтела!?
-А шта тачно мислиш да радим са њом ? Људи виде само то…
-Хоћеш да кажеш да ти ниси цела лепа?
-Она је најлепши ђаво у граду – свима нам је дао одговор Павле.
Иако сам имала јаку главобољу, ја сам то чула и запамтила. Људе није ни зачудило што ме толико боли.
-Ружне људе не боли глава.
-Их, бре, па нисам ја најлепша жена на свету!
-Али си црвена.
Црвене жене имају страст у очима. Ходају уздигнуте главе, али имају најтужније очи на планети Земљи. Никаква околност не може да промени ту ватру, којом влада човеком. Нико није успео.
Ујутру се пробудим још лепша. Сузе су ми очистиле све до последње ружне црте. Имам врућ хлеб, доброг пса, здраву децу, ипак, у школском дворишту, стара кучка ме гризе за руку и нико не прилази да ми помогне.
Шта мислите, која је цена лепоте!?
Да ћутиш, док те гризу! То је цена.
Људи су гледали у мене, ја сам гледала кроз њих. Један човек је знао да ми се десило нешто страшно. Само тај човек, рекао је да сам сад још лепша, али да зна да се у мени нешто ломи, док ходам очврсла од бола.
-Како се то само теби дешава? Како?
-Ја сам проклета!
-Ти си лепа, паметна, добра си…
-Ја сам нешто платила.
-Ма дај…
-Платила сам неку казну. Само не разумем, како је још плаћам. Пре ће да ми изађе кредит за стан, него та казна.
И смејали смо се на мој рачун…
Можда је у томе моја лепота непревазиђена – смејем се на свој рачун, плаћам туђе казне, док се људи диве мојој лепоти.
-Е, ј…. ти такав живот, шта ми сад наприча то… А ко би рекао, изгледаш баш лепо – рече ми пријатељ.
Е, ј…. ти лепоту, кад ниједан разговор не може да прође без тог епитета.
-Кад боље размислим, боље више епитета, него етикета.
-Па ја сам етикетирана лепотица града са акцентом на проклета.
Није да се људи не труде око мене. Не могу то да кажем. Стално ми стижу поруке, писма и медведи. Неки су ми стигли чак из Смоленска, из Русије… Али… Увек има то али. Можда је баба била у праву кад је говорила : „Само пази да не нагазиш на нешто.“
Не сећам се који је дан био тачно. Било је сунчано. Тог дана, нагазила сам на свој понос. Од тада, ја сам можда најлепши ђаво овог града, али сам и проклета.
Зато Вас не боли глава. Ја сам платила тај цех. Неко мора.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
