– Што си устала тако рано, шта радиш? – упита Бланка излазећи из купатила.
– Ево гледам огласе за посао – рече Инес скролујући по лаптопу.
– И, има ли шта?
– Па онако, има, највише у кладионицама, пекарама, овим фирмама што позивају људе за све и свашта…
– Мислиш телемаркетинг? – упита Бланка, полуотворених уста, јер је стављала маскару.
– То, ваљда. И има један оглас за као неког креативца у маркетингу.
– Па је л’ те занима? Хоћеш ли да се пријавиш?
– Не знам, глупо ми, шта ако нисам довољно креативна?
– Ма дај, ти да ниси креативна? За шта ниси креативна?
– Па за све што буде требало…
– Инес – упита Бланка подигнутих обрва, на шта јој се намрши глатко чело – је л’ ти стварно мислиш да су сви креативци креативни одмах на прву? Ја сам сигурна да од тебе нико неће очекивати нека инстант рјешења. Па ти то најбоље знаш, уосталом. Свима треба времена, кад добију задатак или клијента, да истраже, припреме се, схвате захтјев, шта се то од некога тражи, ишчитају и прегледају странице и странице текстова, па онда пусте мало да се све слегне, па онда тек крену да смишљају идеје и раде на рјешењу. Кад си имала неки пројекат, ноћима ниси спавала!
– Ма да, добро, али мучи ме оно што… – крену Инес, па заћути.
– Оно што се десило у прошлој фирми?
– Да.
– И шта с тим? До кад ћеш да дозвољаваш да те тај, назовимо га неуспјех, дефинише?
– Па шта ако кажу да сам пргава?
– Онда ништа, и даље нећеш имати посао. Ја мислим да је то најгоре што може да се деси. А то да си ти пргава јер си бранила своју идеју и пројекат, па неко може баш да схвати позитивно, да стојиш иза својих ријечи и свог тима. И ја најбоље знам да пргава ниси. Нажалост и напротив, превише си ти добра. То је твој проблем.
– Хвала ти, Бланка. Извини још једном.
– Извини за шта?
– Па што животарим већ три мјесеца.
– Хеј, хеј, хеј, и сама знаш да тиме највише штетиш себи. Али, ако ти треба времена да животариш, па животари, али још мало! Нећеш се вратити код својих. Живимо и даље заједно, јесмо ли давно рекле да смо ту једна за другу!? Мораш остати овдје, на извору дешавања. Све је ок. Треба ти времена да се средиш и ја то разумијем. Јесте да сам увијек мислила да ћу ја нешто да зезнем, а не ти, али видиш, дешава се и најбољима. Шалу на страну, драго ми је што си поново почела да гледаш огласе. Знала сам да ћеш се помјерити с мјеста кад дође вријеме за то. Полако, има времена, наћи ћеш посао поново, не губи наду.
Инес и Бланка биле су пријатељице практично од рођења. Расле у истој улици, ишле у исту основну, па средњу школу, док их привремено није раздвојио факултет. Послије факултета, нашле су послове и почеле су да живе заједно, као цимерке. Инес је студирала економију, смијер Маркетинг. Бланка је завршила Саобраћајни факултет – смијер Аеронаутика и радила је при војсци, у Ваздухопловству. Иако је била цивил у војсци, ријетко кад је причала о свом послу, таква су била правила. Забављала се са пилотом већ три године, али на брак или заједнички живот са њим, још није помишљала. „Још није вријеме за то“, говорила је. „Ти си мој цими и нисам спремна ни са ким још да дијелим купатило и фотељу“.
Бланка је била тамнокоса, тамнопута, продорних кестењастих очију и пуних усана, директна и отресита, све супротно од њеног имена. Инес је била та њежна, плаве косе и зелених очију, провидне бијеле коже, увијек спремна да ради и залаже се и више него што треба.
До прије три мјесеца радила је у једној познатој маркетиншкој агенцији, док се није догодио фијаско нетом прије снимања рекламе за новог клијента. Наиме, клијент је инсистирао да се у реклами појави одређена позната личност, што је та особа одбила, и поред баснословне суме коју су јој нудили. С обзиром да су клијента изгубили, сав терет тог губитка пао је на Инесина леђа и она је добила отказ, иако је покушавала да им објасни да су нашли савршену замјену – глумицу која је пристала да глуми чак и за мање новца, да имају фантастичан сценарио и локацију за снимање, али све је пало у воду. На том пројекту је радила два мјесеца, са још пет људи, практично дан и ноћ, али то директору, а испоставило се ни власнику агенције, ништа није значило, јер су је кривили за губитак јаког клијента и велике суме новца. Урадила је све што је могла, али се ипак нашла без посла, а вијест о њеном „фијаску“ брзо се проширила у адвертајзинг свијету. Иако је послала десетине маилова другим агенцијама, до новог посла никако није могла доћи. Или су само кратко одговарали да тренутно не траже нове људе или да ће јој се јавити ако буду имали отворено мјесто. Директор је пустио причу да је она направила грешку, иако тај клијент тражену рекламу још снимио није, јер нису могли ни преко кога другога доћи до „главног глумца“.
Уштеђевина коју је имала се топила, а кући јој се није враћало. Ово је била њена кућа, двособан стан који је дијелила с Бланком. Њени родитељи су били строги, критиковали су је за много тога и није имала снаге да са њима подјели овај неуспјех, јер би захтијевали од ње да, ако не може да нађе нови посао, дође кући, јер је вријеме да преузме породични посао – производњу цвијећа. А њу то није занимало. Били су љути што је уписала економију, а не хортикултуру, па јој нису хтјели помагати током школовања, надајући се да ће одустати и покуњено затражити њихову помоћ, те уписати факултет који су они жељели. Ипак, она није одустала, живјела је у дому, имала је стипендију, радила у омладинској задрузи, писала рекламне текстове, радила као хостеса на бројим догађајима и тако успјела да заврши факултет у року и искључиво својим залагањем.
На додјели награда за најуспјешније у свијету оглашавања, на којој је дочекивала госте, примјетила ју је директорица рекламне агенције, понудивши јој приправничко стажирање, одушевљена њеним сналажењем међу људима и праћењем развоја вечери, и ту је радила посљедњих пет година. Сваке године је напредовала и дошла до вође пројеката. Ипак, једна грешка, на коју није могла да утиче, коштала ју је посла. Директорица која ју је запослила, одселила се прије двије године у иностранство јер је добила посао у некој међународној организацији која се бавила финансирањем старт-aп-ова. Инес се надала се да ће она постати нова директорица, јер је испуњавала све услове и добила препоруку претходне директорице, али се умјесто тога њен живот претворио у пакао. Добијала је превише посла, са којим се све теже и теже носила и који је више није испуњавао, и новог директора, који о оглашавању није знао ама баш ништа, али је био политички подобан.
– Немој да си тако строга према себи. Знаш и сама да та фирма више није била за тебе. Милион пута си хтјела да одеш, реално никада те нису довољно цијенили. Ово те само судбина морала строго укорити да више мислиш на себе и да гледаш себе. Јесте да си отказ добила на груб начин, али ко зна зашто је то добро. Не треба тебе да буде срамота или да се лоше осјећаш, једноставно та фирма није имала погодно тло за тебе, да ти процвјеташ и сигурна сам да ћеш наћи неку другу која ће бити срећна што те има. А можда си могла и сама нешто да покренеш, зашто да не? И ово ти не говорим јер ми смета што сад немаш прихода, напротив, него хајде, због себе, донеси одлуку, или види да се пријавиш на тај оглас, или нађи нешто друго. У сваком случају, вријеме је да кренеш даље. Донијећу нам ручак кад кренем кући, немој ништа да спремаш. ћао, љубим те, изашла сам – рече Бланка одлазећи на посао.
И тако је Инес послала биографију и мотивационо писмо на оглас који је видјела на страници са конкурсима за посао. Прошао је дан, одговора није било, затим и други, и она се гризла и нервирала. Све јој је поново пролазило кроз главу. Помислила је зашто и даље покушава, вјероватно и они знају за сву ту глупу причу око прошлог посла. Није могла да вјерује да ће јој та бесмислица око избора глумца за рекламу одредити животни пут. Али јесте, и то на боље.
Послије три дана добила је одговор, са извињењем што нису одговорили раније, јер се још усељавају у нове просторије и не стижу да одговоре на све пристигле маилове. Рекли су да им се допада шта је написала о себи, као и послови које је радила, али да сматрају да је она преквалификована за њих и да неће моћи довољно да је плате, јер је ријеч о старт-aп-у. Ипак, ако је заинтересована и даље, позивају је на интервју у четвртак (за два дана) у 10:00 часова. Вриснула је од среће! Онда се погледала у огледало. Па вриснула опет. Лице јој је било испијено, коса сува, јако је смршала, није личила на себе. Први пут у ова три мјесеца се истински погледала и постала свјесна да ће за два дана морати да изађе међу људе. Одмах је ставила неку маску на косу, истурпијала нокте, почупала обрве и издепилирала науснице.
Кад се Бланка вратила с посла, имала је шта да види!
– Ау сестро, шта се догодило? Неко те позвао на дејт?
– Није дејт, али јесте састанак.
Праснуле су у смијех.
– И, реци ми све!
–Паа, прије три дана сам послала СиВи на онај оглас, нисам ти спомињала јер нисам могла да причам о томе и хвала ти што ниси питала. И одговорили су ми да сам преквалификована за њих – рече Инес и преврну очима – али да ипак могу доћи прекосутра у 10 на разговор на посао, па сам одлучила мало да се посредим.
– О дли чно! Имам праву комбинацију коју ћеш да обучеш, има да грмиш, нећу ријеч да чујем! Купила сам бијело одјело прије 15 дана баш за ову прилику. Кад сам га видјела, видјела сам тебе у њему како идеш на разговор за посао.
– Ма то је превише, они су само старт-aп, могу и у фармеркама да одем.
– Богами нећеш. Има да им одмах покажеш ко је Инес! Одмах ти заказујем код Марка фризирање, четвртак у 8:00 да си се нацртала испред салона – рече Бланка, већ типкајући свом чудотворном фризеру.
– Ма то је превише.
Бланка подиже кажипрст.
– Рекла сам да нећу ријеч да чујем, има да их обориш с ногу!
Инес је била на моменте узбуђена, на моменте нестрпљива, на моменте престрављена. Ипак, послушала је Бланку, отишла је у салон, добила најљепше златне увојке, обукла бијело одјело и тиркизну блузу, са све тиграстим ципелама на штиклу. Узела је такси и упутила се ка адреси у индустријској зони, у којој је једна од хала служила као хaб за старт-aп-ове, фриленсере, самосталне предузетнике, слободне умјетнике и све остале који нису могли себи да приуште властити пословни простор, па су га дијелили са другима. Појавила се у заказано вријеме. Хала је била лијепо опремљена, баш у индустријском фазону, са просторијама одјељеним великим стаклима. На улазу је чак била и рецепција, а љубазна дјевојка ју је усмјерила до канцеларије коју су користиле, надала се, њене будуће колеге.
Срце јој је лупало у гркљану, чинило се да хоће да искочи, али се сјетила да је она професионалац и да је ово само још један састанак, као и стотине других на којима је била. Додуше, у различитом својству, али састанак је састанак. У канцеларији је троје младих људи, али не много млађих од ње, на енглеском језику разговарало са неким путем zoom-a. Окренули су се ка њој и размакли се сасвим довољно, да на екрану угледа своју бившу директорицу! Није могла да вјерује! Сада је све повезала. Овај старт-aп вјероватно финансира та међународна агенција у коју је Ана отишла из фирме у којој је она радила. Осмјех који јој се појавио на лицу, разоружао је и њу и све присутне.
– Добар дан свима, ја сам Инес.
– Чујем ли ја то познат глас? – рече Ана.
Њих троје погледаше у Ану, па у Инес, па опет у Ану.
– Инес је била једна од мојих најбољих сарадница. Ако вам се она појавила на вратима, ја је не бих пуштала тако лако. Што се мене тиче, све смо се договорили, очекујем извјештај до краја седмице. Сјајна сте екипа, сигурна сам да ћете успјети јер имате феноменалну идеју, а сада вас напуштам. Инес, драго ми је да сам те видјела. Надам се да се опет видимо ускоро, макар и овако. Поздрав свима – рече Ана и искључи пренос.
– Добар дан, опрости, баш смо нељубазни. Мислили смо да ћемо раније завршити разговор са госпођом Аном. Ово је Габријела, Матео, а ја сам Михаел. Драго ми је Инес и хвала ти што си дошла.
– Изгледаш као милион долара, бејби – рече Габријела.
– Како знаш Ану? – упита Матео.
– Она је била директорица у агенцији у којој сам донедавно радила. Дивна жена, паметна и сјајан ментор. Било ми је жао када је отишла, али ево, можда нам се опет путеви укрсте – рече Инес, а њен бисерни осмјех засија на лијепом лицу.
– Наша идеја је да креирамо веб странице и водимо социјалне мреже за клијенте. Добили смо почетни капитал за развој наше платформе и темплејта за разне веб странице. Треба нам неко ко ће писати текстове за сајтове које добијемо да радимо, ко ће радити са медијима, кад постанемо познати, ко ће прије свега водити наше профиле на друштвеним мрежама, па ако си за, можеш почети већ данас. То значи да још немамо сталан извор прихода, али имамо разрађен план и надамо се да нам можеш помоћи у томе. Имао сам мало сумњи, али када те Ана похвалила, што се нас тиче (погледа у остале и они му климнуше), желимо те у тиму. Имаћеш доста слободе у раду, али све одлуке доносимо заједно. Намјеравамо да се ширимо како будемо добијали послове и онолико колико радимо, толико ћемо и да зарадимо. Сами смо, нико нам не стоји над главом, сами ћемо да бирамо послове и радити само оно што нам се свима допада. Шта кажеш? – упита Михаел.
Инес је, као никада до сада, осјетила да ту припада, да ће ту бити цјењена и да ће коначно све оно што зна, управо овдје, у овој старој фабричкој хали, моћи да покаже, без да је ико спутава и критикује.
– Пристајем! – рече Инес.
Старт – уп чији је дио постала, убрзо се претворио у фирму са 20 запослених, која је изнајмила просторије у центру града. Живот је поново добио смисао, а Инес и Матео често пили кафу заједно у оближњем кафићу.
Захвална на свему што имам и знам. Вјерујем да ће доброта и љепота спасити свијет. Учим и даље.
