На крају проживљених триста шездесет и пет успона и падова, ваљда нам је Бог дао толико снаге, да још једном бацимо поглед уназад и посматрамо, где смо то упадали, одакле се чупали, шта прескакали и најзад, где смо доспели.
Не волим да се опраштам, али сам свикла, да испраћам и добро и лоше и људе и ствари и схватила сам чак у једном делу свега тога, да се без њих укупно не може. Не желим, да сводим рачуне, али ипак задовољно кажем себи, да сам много постигла и то исто кажем свету у коме живим и планети Земљи – довољно си већ постигла, што си наизглед остала иста, а у ствари се много променила. Захвалност за крај ове и свих уназад, дугујем само Бићу, које ме непрестано слуша и познаје ме боље од саме себе. То Биће ми незнано за крај даде две битне лекције.
У једном дану, у једном сату, у једном уздаху – проживех нешто, што сам деценијама сазнавала…
Да оно, што дамо и добићемо, да треба бити фин и љубазан, јер никада не знамо кроз шта неко пролази, да вредимо онолико, колико смо се искрено дали, покушали и помогли. Путева је заиста много и са правом кажем, да у већини случајева, не знамо, јесу ли исправни, док не закорачимо на њих.
Мене је такав један водио ка једном сусрету и избору, међи – где победиш страх, јер ти Господ Бог управо, да снаге и каже, да тако треба, пошаље ти свога Анђела на пут и не видиш му крила, али га свим својим бићем осетиш.
Такво те присуство аутоматски нагна, да размишљаш и чиниш у корист добра и да оној малој, босој на снегу, усамљеној девојчици, одговориш на смела и нежна питања, да разговараш врло мудро и детињасто и да грејеш душу њој, као и она теби.
Две апсолутне разлике, са једном истом важности.
Помогнеш, буде ти помогнуто, помогнеш и све у круг. Са једном лепом мишљу не завршавам ништа, тек започињем, да пишем своје романе и приче, да чиним и да се уздам. Не размишљам и не говорим о трговини, добро је поклон и у нама самима и у другим људима.
Поклон, који чека, да буде поклоњен, јер поклони су ту, да се деле. Не желим, да присвојим ништа, не желим чак, ни оно, што ми, кажу, припада. Желим срећу, љубав, блаженство и мир за цео свет. Да ништа не завршавамо, да трајемо, волимо и славимо дане и Творцу славу кличемо на њима!
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
