Танка је линија између две најосетљивије тачке једне личности. Човек је склон да залута и изван онога, што стварно јесте и што се у њему крије, спава и збива. Сто пута смо зрели за поетику, ипак, речима често кројимо патетику.
Поетика је мој хармонични склад. Ја сам једино тада своја, док проговарам умећем. Патетика је свакако лакша јадиковка од поетике. Трагично у поетици има потпуно другачије виђење света и себе. Поетично развијам све оно трагично што никада од живота нисам тражила. Е, то вам је умеће. Све ме вуче у патетику, и свет и живот, али се још отржем.
У поетичној страни моје личности као манифест исте спава љубав према мушкарцу. У патетичној фази, љубав се претвара у јадиковање за драгим, као некад, у прошлом веку… Замислите колико морам да држим равнотежу, да надјача оно лепше, боље и мудрије.
Ноћас сањам песму.
Са њом се будим,
док замишљам на твојим грудима
још један мој уздах.
А ти сањаш
да те тражим…
А ја дишем
да те нађем.
Вазда патетика и поетика некако пливају заједно. На површину воде излази савршенство људских осећања, врхунац љубави. Поетика живи само у Божјим људима. Зато нико, никада, није могао да ми је отме. Није да се хвалим, али се дичим.
Поетика је курва. Лепа и сама.
Провуче се кроз све поре и долази до разума. Одатле не може да се избави никако.
Саживиш се са поетиком, јер патетика је донела много суза. Поетика је посебна врста антидепресива, олакшавајућа околност кад пролазиш кроз пакао. Као код Дантеа, кругови пакла, улепшани поетиком.
Последњи пут сам објавила неку туђу патетику, па су ми је залепили за мене. Толико сам се бринула да сам се и сама запитала да ли сам ја то можда прешла у патетику.
Никако да ми јутро сване са неком поетиком. Колико пута сам себи обећала да ће да ми буде сапутник, а исто толико сам изневерила себе. Онда није ни чудно што и други то чине.
Последњих дана ме поетика не оставља на миру. Ја је гурам под јастуке, она вришти кроз перје.
-Поново си се заљубила! Па није пролеће – каже ми критички.
-Јао, да се нисам ја стварно заљубила – хватам се за главу.
-Ухвати се за очи, ако не лажеш – изазива ме.
-Боље се ти ухвати мало за себе, уместо за мене. Не може човек ни да живи песму од патетичних људи, Боже свашта.
Знате ли ви уопште шта је поетика!?
Поетика је наука, која се не савладава и не учи. Она се рађа као новорођенче и расте као дете, прелазећи из једне фазе у другу, из другог света у трећи, јер је она први свет. Поетика не сме да се запоставља. Само се патетика шутне далеко од куће.
-Браво, врло поетично дело! Како си стигла дотле?
-Стигла сам последњим возом. Седела сам поред Аске, још док није постала вук.
-Како то мислиш
-Мислим да сам се ја поетична родила, кад сам схватила да је Аска у ствари вук, који је појео моју патетику.
И ја сад живим, да му будем лична Поетика.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
