Седела сам на хладном бетону и жмурила. Осећала сам како ми дух излази из тела. Врућ дим ми је грејао промрзле прсте. Киша ми је спирала остатке шминке са лица. Умрла сам, пре смрти.
Умрем кад не желим, родим се кад не очекујем.
Свлачила сам кожу са себе и говорила како ме све гуши. Неки невидљиви терети света заспали су на костима мог грудног коша и отежали ми дисање.
-Како зрачиш тако привлачиш!
-Увек зрачим невиним погледом и осмехом, иза ког се крије душа од тила. Не знам како привлачним невоље.
Поред дисања, отежао ми се и ход. Клецају ми ноге од болести и немоћи, али ја и даље корачам. Кад се саплетем, придржим се за своју добру вољу. Кад паднем, седим у понору.
Неки бездушни људи ми кажу да је смрт терапија за све и објашњавају ми како те тада ништа не мори. На неопипљивом лекарском рецепту, преписали су ми хемијском судбине смрт као терапију. Противила сам се животом.
Живећу, докле год могу да ходам и док не упаднем у црну рупу живота. Док ми терет не смрви кости. Живећу, док ме све не угуши.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
