Никад нисам разумела људе, који у лошем смислу коментаришу нешто или неког без потребе. Ја сам увек била на мети комисије за физички изглед. Мане на телу налазили су ми завидни људи.
-Дете, много си мршава! Ти си анорексична, то није добро! Једеш ли нешто?
-Госпођо, а што сте Ви толико дебели, некултурни и љубоморни?
Увреди се жена. Увредила сам се и ја. Зашто мислите да није увреда, кад неком кажете да је мршав? То је исто, као кад бих ја вама рекла да сте дебели. Изгледам онако како желим и волим сваку кост на свом телу. Не бих волела, у овим годинама, да имам масти (сало), стрије и целулит. И не вређам, само кажем да не бих волела то на свом телу. (Читај: стрије посматрам као уметност на кожи.)
И пре него што некоме кажете да је мршав, проверите вид, јер можда само ви видите мањак килограма. А ако сте добро видели и тад размислите шта ћете некоме рећи. Можда је та особа болесна и има проблем са килограмима или можда воли тако да изгледа. Њихово тело, њихови килограми!
Жене ме стално питају код које фризерке сам радила косу. Кажем, да је то генетика. Од маме сам наследила бујну и локнасту косу. Оне се чуде.
-А ко ти је радио уста?
-Тата.
-Тата ти је пластични хирург?
-Не, мој тата ради као мајстор у једној фирми.
Мук. Чује се по неко „немогуће“ и „не верујем“.
Немојте да ми вређате косу, угушићу вас локнама. Немојте да ми стављате хијалурон у уста, исећи ћу вас речима. А ако ми кажете да сам мршава, пољубићете ми сваку кост плус гузу!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
