- Читам малоприје текст који је написао Слободан Јовановић још почетком XX вијека, о полуинтелектуалцу. Послаћу ти линк. Прочитај. Ништа није другачије ни данас, у XXI вијеку, ако није и горе. Школе се завршавају као вечерњи курсеви, само да се прође кроз њих, о култури се учи с видео снимака на друштвеним мрежама, послови сређују “преко везе”, а дипломе купују. Част изузецима, али ништа ово не ваља, моја Жижи, ништа! Све је нешто инстант. Нико више не поклања пажњу поштовању, манирима, срамоти, части. Уф! – фркну Дивна.
Некада је била првакиња драме Народног позоришта. Такав став, глас, стас, манири, образовање, самопоуздање, ја то прије ње нисам видјела никада у таквој савршеној комбинацији. Била сам просто опчињена њоме. Нисам пропуштала ниједну њену премијеру, и скоро ниједну репризу. А она је играла доста. Једно вријеме и скоро сваки дан.
Први пут сам ушла у право, велико, позориште са 18 година, на матурској екскурзији. Обилазили смо установе културе – Народни музеј, Народно позориште, Народну библиотеку … Међутим, ништа ме није опчинило као позориште. Одмах сам пожељела да ту останем заувијек! Све ми је било чаробно. Све оне кулисе, гардероба, шминкерница, сала за читање, па позорница, партер, галерија, завјесе, све сам морала да додирнем и удахнем, а тадашња управница нас је провела кроз све просторије ове куће. Мирис позоришта, тих “дасака што живот значе”, урезао ми се дубоко у мозак.
А онда смо се увече, након панорамског разгледања главног града са ријеке, поново вратили у позориште да гледамо представу. Боже мој када сам је угледала на сцени! Како је само глумила са лакоћом, као да су то сцене из њеног живота, а не из представе. Као да се пред нама дешава њен живот, а не (измишљена) представа о нарушеним породичним односима. Дивна Миленковић! Каква глумачка величина.
То вече сам добила од ње аутограм. Написала је Не цвјеташ само једном, па ме погледала да јој кажем име “Жаклина”, рекла сам стидљиво … Драга моја Жаклина. Желим ти много цвјетања, дивни пупољку! С љубављу, Дивна М.
И нестала је иза завјесе.
Привила сам папир на груди, украшен њеним рукописом и помислила “видјећемо се ми још, сигурна сам”. Нисам тада баш схватала то што ми је написала, али сам осјећала да је нешто важно и вриједно пажње.
Те године сам уписала и факултет. Глуму нисам ни покушавала, јер сам знала да за то, посебно након Дивнине изведбе, нисам рођена. Нисам била ни неки креативац, иако сам уживала да анализирам сценографију, костим, звук. Али, вољела сам да читам, језици су ми увијек ишли, била сам добра у организацији времена, и уписала сам књижевност. У позориште сам почела да долазим редовно и убрзо ми је постало друга кућа.
Примјетили су ме и запослени у позоришту, јер сам увијек долазила међу првима, а са представа одлазила међу задњима. Често сам читала и пила чај у позоришном бифеу и послије неког времена сам знала како ова установа дише. Једног дана, управница ми је понудила да на фестивалу, који су организовали, будем домаћица догађаја (данас популарно звана хостеса), да дочекујем публику, као и важне званице, водим их или усмјеравам до њиховог мјеста, цијепам улазнице, да дијелим заинтересованима програм фестивала и просто да будем у видокругу ако некоме нешто затреба. И ја сам радо пристала.
Било је ту послије још неколико мањих ангажмана, најава догађаја, реквизитерских послова, а када сам дипломирала, запослила сам се у позоришту као суфлер. Учила сам, слушала, помагала и послије неколико година постала инспицијент! За мене најљепши посао на свијету и срећна сам што сам имала прилике да га радим са сјајним људима у нашем позоришту. На неким пројектима (тако се то данас каже), била сам и асистент редитеља.
- Јој Жаклина драга, пројекат!? Па не зидате кућу? Какви су то називи?
За све те године, Дивна и ја смо се зближиле и постале велике пријатељице. Иако је од мене старија 10 година, то се никада није примјећивало ни у чему. И данас, када се повукла из глуме, њена душа је млада и углавном ведра. Наше енергије просто су се поклопиле. Ја сам уживала у њеним бравурама и на сцени и ван ње, а уз њу, осјећала сам се слободном и пуном сампоуздања да кажем, одјенем или покажем све што ми прија.
И да цвјетам! Први пут сам заиста процвјетала када сам је видјела у позоришту. Дуги пут када сам обукла црвену хаљину и ставила фасцинатор на главу, са мрежом преко десне стране лица, на додјели награда за први фестивал на којем сам радила у позоришту. Трећи пут када сам се заљубила у драматурга, али је веза постала баш драматична, па смо се разишли. Четврти пут када сам дипломирала. Пети пут када сам први пут извела представу као инспицијент. Шести пут када сам се уселила у свој стан. Седми пут на дан мог вјенчања. Осми пут када сам постала мајка. Девети пут када сам пропутовала пола Европе с позоришном трупом. Десети пут када је моја књига угледала свјетло дана. И тако даље, и тако даље. И послије сваког цвјетања, стварали су се нови пупољци! И било их је још безброј, мањих и већих. А Дивна је увијек била ту, крај мене, да ме подржи и охрабри.
Она се није удавала. Говорила је да није мајчински тип.
- Имам тебе, Жижи, имам све вас, ви сте моја породица, ово је моја кућа. Шта ће ми ико више? Не могу ја то, тај брак и обавезе, процесе .. Нисам ја у тој представи. Знаш, живот није кошуља, не можеш да купиш или позајмиш готово рјешење. Овдје сам срећна, овако како је.
Повукла се са сцене на свој 68. рођендан. Доживјела је повреду, срећом након представе, ако у томе има среће, али знам да не би вољела да је публика то видјела. Пала је низ степенице које спајају позорницу са партером, повриједила кук и карлицу и послије тога није више била чврста као прије. Опоравак је трајао мјесецима, а послије јој је било тешко да дуго стоји на сцени. Зато је задње двије године глумила жене на штакама, у инвалидским колицима и једног је дана одлучила да је доста. Хтјела је мир. Овом је свијету дала довољно, али и узела од њега. Сада је вријеме да се посвети себи, говорила ми је.
Дивна данас има 78 година. Када више није могла да се брине сама о себи, прије седам година, преселила се у старачки дом, мада га она зове другачије. Продала је стан и од тог новца плаћа издржавање у дому, јер јој (умјетничка) пензија није била довољна за трошкове. Ја нисам била за то, ал’ она није хтјела никоме да буде терет, па ни мени. А ни ја нисам баш више била у цвјетању, па да могу обе да нас носим. Али је зато посјећујем скоро сваки дан. А када се не видимо, онда се чујемо и дописујемо. Савладале смо ова чуда модерне технике, уз помоћ моје кћерке, која живи у Единбургу, па “шерујемо”, “лајкујемо”, зовемо се на видео позив и међусобно коментаришемо.
А позориште?
Позоришта више нема. Оне године када сам ја отишла у пензију, позориште је срушено и на његовом мјесту направљена нова стамбено – пословна зграда, под изговором да ће направити ново, веће и љепше позориште на другој, прикладнијој локацији. Шта је то прикладније од центра града? До данас се то није обистинило и све мање вјерујем и да хоће. Шта ће нам позориште? Сви ионако савршено глуме и без позоришта.
О томе Дивна и ја само понекад причамо. Сјетимо се неке пробе, изведбе када се урушила сцена, али је публика мислила да тако треба; поцијепане хаљине, коју је она додатно распорила на сцени усред монолога, да оправда њен изглед; онда када је Вељко заборавио текст и није чуо шта му шапућем јер је имао воде у ушима због купања на базену пријеподне; вицева, шала, журки у бифеу након премијера. Данас тога нема, а нашим стазама иду неки нови људи, међу којима су и ти данашњи “полуинтелектуалци”.
Размишљам да напишем књигу “Сјај и биједа великана позоришта”, али коме би данас приповиједање једне “старице” и колико уопште било занимљиво? Све што могу да видим пред очима је њихов сјај и сјајна свјетла позорнице, која више не постоји.
Захвална на свему што имам и знам. Вјерујем да ће доброта и љепота спасити свијет. Учим и даље.
