Све је одавно било подељено. Никад својом вољом. Никад због ваљаног разлога. И увек је бивало више штете него користи на крају свега. А и такав крај не може бити плодно тле за нешто добро.
Не ваља нам работа. Све док се делимо не можемо бити целовити. Ни као људи. Ни као друштво. Из трулог семена не може се развити добар плод. Зашто се онда и даље само за такво семе хватамо? И још га и негујемо. Сами себи штету наносимо. И не умемо да станемо.
Да ли је то пут без краја или смо ми на погрешном путу? Биће да пут није одговоран. Одговорни смо ми али то не признајемо већ се све више закопавамо у своју трулеж. И тако животаримо кривећи друге за наше погрешне одлуке. За слепило које смо сами наметнули. За све оно што нам се не допада, а опет, као по некаквој казни, прихватамо. И постајемо баш оно што не желимо бити. И више не разликујемо добро од зла. Мислимо да нема грешака у ономе што радимо. Не поштујемо туђе мишљење, а очекујемо да ми будемо поштовани. И одмах правимо посебан табор кад нам се неко супростави.
Не, не, не ваља нам работа. Подељеност нас и води до тога да нам понестаје ваздуха. И лагано губимо тло под ногама. Хватамо се за сламку јер нам је то једина нада.
Питам се да ли је овај свет заслужио да подељеност прави од нас дављенике и да ли ми толико не волимо себе да се самоуништавамо. Питам се.
Одговор се вероватно крије међу сувим истинама које смо заденули негде дубоко у нама да случајно не исплове на површину јер шта бисмо ми радили са њима. Ипак је најтеже погледати истини у очи, зар не?
Пише: Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
