- Проговори да видим ко си?
- Зовем се Љубав.
Нисам живела за стереотипе… за устаљеност. Увек сам се изнова рађала као Љубав и остајала сам да трајем у њој. Једном сам, идући обичном улицом, без дрвећа и цвећа које оживи у пролеће, оживела љубав. И таман сам мислила да није истина да ће да ме тргне неко око, успавано у свакидашњици.
Обоје смо јурили некуд. Он за осмехом, ја за собом и обоје смо скупљали остатке свог умора, котрљајући се ко два суманута бића, лепо васпитана.
- Добар дан!
- Добар дан!
Какав добар дан, мислим се! Зар се не види да није баш добар дан ?
И стварно. Кажу да се није видело. Стигла сам до вишеспратнице да спакујем или распакујем кофер, јер ни сама нисам знала куда ћу то са таквим срцем.
- Јеси дошла или пошла?!
- Видиш ваљда да сам пошла!
То је као идеш, а у ствари не идеш… него стојиш у месту, а све у теби жури на ко зна какав сусрет, непознат.
- Хоћеш да ти помогнем да се распакујеш?
- Нећу. Тамо, где је требало да распакујеш, ниси!
Јер, признајем, лакше је распаковати кофер, него срце. За то ти треба нека велика моћ, а њу поседују само ретки.
Вадим чешаљ, огледало, кожу и кости.
Из тог кофера, као лош задах, излази мирис стварности.

Он ме чешља, ја га више ни у сну не волим. Изнемађује ме како умем да мрзим додире. Додири се воле, осим у случају да те више боду нечији прсти, него чешаљ.
- Куд ћеш таква црна мајци – пита ме.
- Идем да ти одем.
- Ти не знаш да одеш – рекао је убедљиво.
- Знам ја, и те како да одем, само не знам да бирам, где ми се остаје. А и то ћу да научим.
- И пихтије иду с годинама!
Грозила сам се на његове стереотипе. Ево и сад се најежим, кад се сетим.
- Тако стари људи…исто као ти. Миришу на ишчезло, на прошло, на вазда нераспаковано!
- Кад се ја распакујем, за нечије веће, племенитије срце, тешко теби.
Ја плачем, он се смеје. Ја потрчим, он ме стигне. Али, кад сам се једном и заувек распаковала сама, на месту које ми се допало, на којем сам оживела, пао је сам, ношен горким пороцима.
- И како ћеш сад, ти, Љубав, да се навикнеш на тај самачки поход?
- Па што… И слабији су успевали.
- Јесте, успевали су, али ти ниси та!
- Ко то каже? Ниси видела моје друго лице, мајко!
Није знала кога је родила.
Отац јој је лепо говорио :
„Пусти, уме то Ивана.“
Кад сам променила презиме, променила сам и име. То име мени не пише ни у једном званичном документу, али ми пише на челу, тако бар, кажу…
Зовем се Љубав.
После неколико година (број нимало није важан), у сивој улици, без олисталих грана, срела сам сиве фармерице, сањиве очи, две беле руке и распаковала сам му срце.
Није ме никада питао куда ћу оваква, зашто се нисам још раније распаковала и како ћу сама.
Он је знао, исто као мој отац, да ја, Љубав, могу то сама.

Пишчева мисао треба да продире у људске душе.