Кад Топличанка чита – препоруке књига за фебруар

0

У зимским данима нема ништа топлије од књиге која нам загрева душу, док ушушкани под ћебетом испијамо чај. Празнични месец је прошао, зима се наставља, мрак рано пада, а поред зимских чаролија све нас књигољупце радује топла атмосфера уз звук окретања страница добре књиге.

Дајем вам неколико предлога књига за месец фебруар, и желим вам да се свакодневно радујете повратку у свој топли дом и започетој књизи која вас чека.

Горан Петровић „ Папир са воденим знаком “ – роман делта;  Издавач  – Лагуна 

Препоруке за месец фебруар започињем новим романима Горана Петровића, живог класика и писца који чува наш језик на најдивнији начин. Такође, Петровићево дело „Папир“, ушло је у ужи избор за НИН-ову награду и добило је награду Београдски победник, тако да је то разлог више зашто предлажем да фебруар започнете његовим књигама.

Овде још неког има?! Престао је да пише истог трена. Подигао је врх пера са папира, веома полако, не желећи да га оно ода ако иоле шкрине. Ослушнуо је, још се ништа не чује…

Али, нема сумње да се пламен на столу – усплахирио.“

 

У италијанској луци Амалфи чувени произвођачи папира, оног ког не може свако да купи, али ни на њему не може било шта да буде записано – бирају купце. Горан Петровић свој роман заснива на догађају из ренесансне историје и у њега уплиће причу о напуљској краљици Ђовани II. Тривијални разлози због којих напуљска развратна краљица жели посебан и најскупљи папир, уводе у причу најпознатије писаре и најдаровитије песнике тога времена.

Окосница романа је историјска, док је сама суштина заснована на тајни настанка, стварања и откривања стваралачког процеса – који је недокучив.

Кроз алегоријске приказе и слике, Горан Петровић открива дубље истине и симболику повезивања са старим књижевним темама и делима, и њихово поистовећивање са цикличности животног века.

Радећи на својим романима, како сам писац наводи, преко двадесет година, Петровић гради нови стил: роман – делта или роман – ток, и најављује више оваквих романа који прате догађаје од најраније историје па све до наших дана.

Горан Петровић „ Иконостас “ – роман делта; Издавач: Лагуна

„ Каква је ово земља по којој и светац посрће?! Каква је ово земља где светац не сме ни на трен да приспе, иначе са његовог ореола злато састругаше? Каква је ово земља из које се чак и коже одраних животиња труде да побегну? Каква је ово земља у којој игуман не прима икону на преноћиште? Каква је ово земља која вара намернике, где се села премештају, напуштена троскишта се смрадно пуше, људи гасе звезде железнице?Каква је ово земља где се стена, тврди камен под меком, нежном маховином –  само прави да никог неће да убије.“

„Иконостас“ је други роман – ток овог писца и може се читати независно од првог, међутим, као и свака вода која има тенденцију изливања, тако се и у овом делу могу наћи обриси претходног.

Овде се радња делимично одвија у Србији за време владавине деспота Стефана Лазаревића, 15.век.

Кроз алегорични приказ путовања икона од Свете Горе, и кроз разна чудеса и незгоде које их задесе, дата је слика људског идентитета који се кроз веру огледа. 

Препорука да прочитате најновија дела Горана Петровића, у којима ћете, осим познате бајковите подлоге и суптилног хумора, уживати и у његовој реченици сатканој пажљиво и брижно.

Џоун Дидион „Година магијског мишљења“; Издавач : Штрик 

„Живот се брзо мења. Живот се у трену промени.  Седнеш да вечераш и дотадашњи живот се оконча. Питање самосажаљења.“

Ово дело је једна потресна исповест ауторке, написана у облику мемоарске прозе. Описала је патњу и период жаљења након смрти супруга са којим је била у браку четрдесет година. Њен муж умро је изненада, за трпезаријским столом за време вечере.

Исцрпна прича о периоду туговања, о години без вољеног бића, о самопорицању, преиспитивању и суочавању – оголева ауторкину душу и пушта нас у њен свет обојен црнилом.

Тешка и емотивна, до сржи болна – ова књига се нашла 2019. године на Гардијановој листи најбољих сто књига 21. века.

Александра Михајловић „ Минијатуре“; Издавач: Кључ издаваштво

„А људе знам, они су као и прстење. Верују у порекло, разна чудеса, којекаква знамења… Разне глупости. А једно је истина. Судбина зависиси од чврстине материјала којим си саливен, од количине чворова који су у тебе уткани. И глаткоће, која је фина дорада. Она помиње да не запнеш, да не цепаш све око себе. Камен који је стављен јесте терет, али потврђује вредност, даје блесак којим себи обасјаваш путеве.“

Главна јунакиња Искра на књижевној вечери, представљајући свој последњи роман, сазнаје из разговора са кустоскињом Народног музеја о тајни коју је њена породица крила, о несталом Манускрипту за којим се трага. Искра креће у потрагу за тајнама из своје прошлости, идући траговима јувелирства, минијатура, илуминација и историје. На том путу удаљава се од себе као супруге, ћерке и мајке, али се враћа жени у себи.

Постоје и дневнички записи претка где у интимном лиричном тону кроз епистоларну форму ауторка меша дух традиције и дух дивљине и даљина, меша сукоб страсти и поштовања, нагона и дома, узавреле крви и посрнућа.

Ако се одлучите да прочитате ово дело, знајте да вас очекује интересантна прича преплитања прошлости и садашњости, описи барокне атмосфере, пејзажа Фрушке горе, али и прича о ловцима на уметнине. Овај роман је нешто посве другачије, и стилски и тематски , настао из пера књижевнице Александре Михајловић.

Сали Руни  – „Нормални људи“; Издавач: Геопоетика

Заболеле су га очи, па је зажмурио. Није могао да схвати како је дошло до овога, како је дозволио да разговор поприми овај ток. Било је прекасно да јој каже да жели да остане са њом, то му је било јасно, али кад је то тачно постало прекасно? По свему судећи, одмах. У мислима је видео себе како спушта главу на сто и плаче као мало дете.“

Радња романа ирске ауторке Сали Руни  прати живот Меријен и Конела, који своју блискост у почетку скривају. Поред физичке привлачности, временом једно у другом проналазе и психолошку потпору. Меријен је интелигентна, отуђена и хладна девојка која своје слободно време проводи уз књиге. Конел је, пак, згодан, популаран и дружељубив, док не крену студије – када се улоге мењају. 

Приказани као млади људи генерације миленијалаца који су бунтовни, пркосни, слободоумни, сексуално освешћени али и трауматизовани, неподржани и изгубљени, ови ликови нас воде кроз свој свет, у ком се често осећају као странци.

Остварују површне односе и површне везе, а и кад осете да су пронашли особу која је за њих права – пуштају да веза буде осуђена на пропаст и пре него што се за њу помуче.

Дело на одличан начин приказује друштво, класне разлике , политичке утицаје и истиче породицу као основну ћелију друштва. Док читате, књига вас позива да промишљате, сагледавате и полемишете са овом младом ирском ауторком.

Ани Ерно „Једна жена“; Издавач: Штрик 

Више нећу чути њен глас.Управо су она, и њене речи, њене руке, њени покрети, њен смех и корак, спајали жену која сам и дете које сам била. Изгубила сам последњу везу са светом из ког сам потекла.“

Ани Ерно је добитница Нобелове награде за књижевност 2022. године.

Ово дело је јединствена исповест, завештање, посмртна ода мајци. Дело је написано као мемоарска проза, није ни биографија ни роман, већ како сама ауторка говори,“ нешто између књижевности, социологије и историје.“

Ћерка пише о својој мајци почевши од дана када она умре. Идући кроз године, живот и сећања, Ани Ерно нам на тацни нуди сурову истину о пролазности, старењу и смрти.

Спознавање мајке кроз приче других и кроз своја сећања, ауторка говори о свим оним раскорацима између мајке и ћерке, да бисмо на самом крају живота стигли до његовог почетка –  кад ћерка постаје мајка мајци.

Мајка је оно што смо јер у себи носимо њену борбу.

Завирите у ово емотивно и болно дело једноставних реченица бритког пера Ани Ерно, која, као ретко ко, уме на малом броју страна да каже толико много. Уверите се!

Ђурђица Чилић „Нови крај“;  Издавач: Боока

„Сједимо већ сатима у нашој кухињици, мама ми прича о дјетињству. О својој брижној мами, дјетињству без оца, сиромаштву које их је зближавало па су све дијелили, и о оном којег се не можеш не стидјети, као мала Неда Шпикина која је живјела у кући са земљаним подом и без кревета.“

Ђурђица Чилић је рођена и одрасла у БиХ, али од 1994. живи и ради у Загребу.

Кроз аутофикцијске цртице ауторка преплиће прошлост и садашњост, живот једне породице која подсећа на многе породице са ових простора.

Сећања не умиру, усецају се кроз музику, мирисе, додире и слике – и живе. Сећања Ђурђица  поентира завршавајући маестрално сваку мисаону целину.

Ова књига је попут брижне мајке, обазривог пријатеља, топлог загрљаја. На трен унесе сећање на тужни догађај, али га обгрли нежно и сигурно.

У  књизи ћете схавтити да су сваком од нас сећања велика, да су наши животи вредни великих романа. Спознаћете да и кроз тугу осмех просијава и схватићете да у сваком дану треба пронаћи нешто што нас радује и вуче напред.

Пише: Ивана Вуковић, Простор за реч