Себе је оставила у прошлом веку. Заборавила на све што ју је чинило срећном. Погазила сва обећања дата себи. Изневерила сва своја надања. И затворила врата свему о чему је сањала.
Није се освртала. Није смела. Срце не би издржало. Кажу људи десио јој се живот. Да, баш као што се дешава и сваком другом. Није могла да бира. А није ни имала прилике за то. Зграбила је то што је понуђено у убеђењу да боље сигурно и не заслужује. Дозволила је да је убеде у то тамо неки, за њу, потпуно небитни људи. Дозволила је да је баш они мере, процењују и лепе разноразне етикете. Да јој кроје живот.
Скројили су га фино. Стварно јесу. Само то није била њена мера. Све је стезало. Гушило. Морала је да се бори за ваздух. И често остајала без њега. Чак и тад је била насмејана јер се то очекује од ње. Нема због чега да буде незадовољна. Нити љута. А камоли бесна. Нема. Све је идеално. Све је баш како треба да буде. Има живот на каквом би јој многи позавидели. Само сви они не знају њене потребе, њене жеље, њена радовања. Не знају њену душу. Не знају њу.
Ништа није као што изгледа. Она то најбоље зна. На својој кожи је искусила.
И сада би се радо вратила у тај прошли век и све урадила другачије. Онако како би јој срце говорило. Све по његовој жељи. Баш све.
Само што сада нема времена за то. О времену није размишљала када је пустила друге да је воде.
Једино што не може да врати је време.
Пише: Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
