Једном, не тако давно, једна непозната жена, позитивно је препала Кристину Милошевић у Дому здравља.
-Кристина Милошевић – чуло се из ординације.
Устала сам са столице и пошла да се прегледам.
-Кристина! – узвикнула је жена, која је чекала у реду за преглед.
-Да?
-Ти пишеш за Топличанку?
-Да, ја сам та!
-Кристина Милошевић да ли је ту? – упитала је докторка из ординације.
-Да, ту сам, идем. – одговорила сам докторки.
-Госпођо, хвала Вам што читате текстове! – одговорила сам непознатој жени и ушла у ординацију.
Неколико дана пре тога, причао ми је Ђорђе своје „чудо“ из ауто школе.
-Возим ја кроз град, инструкторка седи поред мене и слушамо радио „Делфин“. И у једном тренутку креће твој џингл, инструкторка се одушевила! Каже да те обожава, да имаш леп глас и да чита твоје текстове. Кад сам јој рекао да си ми ти девојка, рекла је да те много поздравим!
-Предивно, поздрави и ти инструкторку и захвали јој што прати мој рад!
Ипак, неко посебно осећање покренула је девојка, коју сам упознала пре пар дана.
-Извини, да ли си ти Кристина?
-Јесам.
-Да ли СЛУЧАЈНО пишеш?
-Да, за Топличанку.
-Па, где си, бре, Кристина? Дуго желим да те упознам!
Загрлиле смо се и почеле да чаврљамо.
Рекла ми је да пише приче, да сам јој узор и да би као ја хтела да пише за сајт. То ме је одушевило, јер ме радују талентовани млади људи, који желе да напредују. Међутим, речи коју су уследиле су ме, ипак, мало разочарале.
-Ја желим као ти да будем позната и имам новац.
-А, не, не, не! Ја не пишем за новац и популарност. Ја пишем за љубав! За невине погледе и мекане осмехе. За оне који душом осећају. За несхваћене, за људе који траже утеху у речима.
Пишем, зато што нико није хтео да слуша шта имам да кажем. Зато што је писање моја терапија, јер волим то да радим. Оловком бушим срце и пуштам да крвари по папиру. Живим да пишем. Пишем, да бих живела.
Након што сам девојци објаснила шта за мене представља писање, рекла ми је да и даље жели да пише за магазин и да хоће да иде мојим стопама.
-Твоје стопе су утабане, лако је ићи њима.
-Моје стопе имају трње, тешко је ићи њима.
Писањем се браним од свега што је просто. Уздижем се лепим речима. Од трња се браним, тако што га украсним епитетима, па оно личи на цвеће. (Људи се пређу, па се убоду.)
Речима се штитим и борим. Речима волим и лечим. Производим љубав за речи и речима пишем за љубав.
Не за новац и популарност.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
