Са мојим уписом у средњу школу дошло је до стрепње код мојих родитеља како ћу се ја пењати уз степенице ако ми кроз школовање буде учионица на другом или трећем спрату.
Тада је колектив на челу са дирекотором изашао у сусрет где нам је учионица била на првом спрату близу улаза у школу.
Током прве године је кренуло упознавање са друштвом које још увек није знало моје могућности, али су временом полако схватали шта могу сам и за шта ми је потребна њихова помоћ.
Ја сам у првој години излазио испред учионице и гледао степенице за други спрат где су била остала одељења моје генерације као и моје друштво,које би током одмора силазило доле и шетало се по ходницима.
На почетку друге године наша учионица је остала иста, али ми мој карактер није дозволио да ја не одем на други спрат и тако извидим терен.
Десило се то на једном малом одмору када сам стајао испред своје учионице са мојим братом Милошем и другом Михајлом, тада сам их упитао да ли хоће да ме воде на горњи спрат.
Рекли су: Наравно, Ђоле.
Дошли смо до степеница, они су ме ухватили под руку један с једне стране други с друге, како бих ја био стабилнији током пењања и ми смо буквално одлетели на други спрат.
Када ме је видело друштво, били су одушевљени! Дочекали су ме повицима:
„Оооо бата Ђоле нам дош’о у посету!“
Окупили су се око мене и кренула је шала за коју сам био увек расположен. Нисмо остали дуго, јер је звонило за почетак часа па смо морали назад у нашу учионицу.
Од тог дана сам стално посећивао учионице на другом спрату пењући се сам уз степенице. Па сам једном приликом заборавио да је звонило за почетак часа и дружио се са Андријом, Лазом и Баћом када сам видео да се професори полако пењу уз степенице. Схватио сам да је час почео, друштво је отишло у своје учионице, а Андрија је питао свог професора да ли може да ме спусти низ степенице како бих брже стигао на час и професор је одобрио.
Потрчали смо низ степенице, али је било касно. Врата на мојој учионици су била затворена. Андрија се вратио на час, а ја сам покуцао. Био је то час социологије.
Стао сам на врата и дрхтавим гласом рекао:
„Професорка, извините што касним. Да ли могу да присуствујем часу?“
Професорка се осмехнула и упитала ме зашто касним.
Из позадине се јавио мој друг из клупе Марко Вељовић, који је једва чекао такву ситуацију, говорећи:
„Професорка, Ви не знате?“
Професорка је радознало упитала – шта то, а Марко је наставио:
„Ђоле нам се промангупирао, почео да скита, јури гимназијалке по другом и трећем спрату.“
Професорка ме је погледала и упитала:
„Ђоле, да ли је ово истина?“
Кроз широк осмех сам рекао „да“.
И тада је професорка рекла:
„Ако је то разлог, онда седи. Нећу те уписати и слободно на моје часове можеш каснити.“
Пише: Ђорђе Митровић
Топличанка је душа од жене.
