Оно што сам научила за двадесет и три године

0
rođendan-torta-sveća
Pexels.com

Оно што сам научила за двадесет и три године, могло би представљати двадесет три мисли, сазнања, схватања, разумевања и уверења.

Међу првима је, наравно, прихватање.

Схватила сам да у сваком добру, као и лошем, полазим од себе и себи се враћам и да то тако треба да изгледа, јер никада не бих желела, да се други осећају онако, како не бих ни сама волела. Научила сам, да сам најсрећнија била, када другима то није изгледало тако и да ми то уставри није ни важно. Приметила сам, да најискреније осећамо и бол и тугу и радост, онда када смо сами са собом и прихватајући једну и другу, као део бића, дана и постојања и прихватањем себе, ма у каквом проблему или изгледу – отварамо врата за љубав.

Друга ставка би била већ поменута љубав и чувено „волим те“, које без лажи и у основи треба, да буде оријентисано првенствено сопственој личности и да из те љубави проистекне љубав и поштовање за цео свет.

Поштовање и границе – предуслов за све поменуто и све што ће бити поменуто. Умереност је јако важна у животу, јелу, ужицима, одмору, па чак и оним стварима, за које мислимо, да не остављају избор. Уочила сам да, дозвољавајући себи, да патим – се све дубље повлачим у своје поноре и све мање проналазим начина, да испливам из њих. Када дам себи превише одушка и слободног времена, тешко се враћам послу и обавезама. Па чак и када људима дам превише слободе, они ме повреде.

Праштање – вући за собом проблем, ружне речи, ружне мисли из прошлости је сувишно, јер их свакако свакодневно има превише. Уместо да попут јарма око врата носим и носимо, све што се зби, одлука треба да буде – збаци. Не треба продубљивати рану, већ је очистити. Најпре сузама, па и покајањем и за оне, што нам зло начинише и за нас, који их на зло наведосмо и опростити и увек бити спреман на то и првенствено опростити себи и заједно са првим чланом овог низа – бити целовит и постојан. 

Живети – то је некако реалан след иза набројаног. Уколико останемо заробљени тамо негде у прошлости, где смо били и остали повређени; ако нас боли то неразумевање из детињства, неопходно је опростити и наставити даље и не остајати на месту на ком се не осећамо добро, баш из љубави према себи. Гледањем уназад пролазе нам дани, пролази нам време и свашта понешто у томе свему губимо.

Вера – двоумих се, да ли да је ставим на прво место, уместо „прихватања“, али ипак некако схватих, да сам и веру прихватила такву, да верујем напросто… У вери сам схватила да је све могуће и да се истом види, чује, говори и осећа и без очију, ушију, језика и руку. Пуно пута падох, посрнух, разбих се, али остах жива и све чиме бих могла објаснити неке ствари је напросто вера и ту заиста не треба претерано дужити, већ је само доживети.

Борити се – иако понекад изгледа, као да је овај живот створен, да би уживали, он је напросто саткан од борбе за новим, додатним, бољим, лепшим. У борби јутра над ноћи и тамом у очима и срцима и борбом са злом и самим собом. И те борбе непрестано трају и трајаће и не, нисмо створени да уживамо, већ да се боримо и да достојно задобијемо победу и вечност.

Право време – најкраће речено, када год сам чекала нешто, није дошло, али није дошло ни жаргонски речено – када је постало неважно. Дошло је, када ме је научило одређеним стварима, чекању, да више ценим одређене ствари, да неке не прецењујем и да у сваком случају знам, да све што се дешава – је најбоље за мене.

Људи и односи – ће се увек смењивати, неки ће се завршавати, а неки отпочињати. Сви они ће понешто однети, понешто донети, а свакако много помоћи, да константно изграђујемо себе и искуствено и емоционално. Они који вреде ће увек бити ту, колико год се удаљили, а они привремени, могу бити и тик раме уз раме са вама, али они вам никада неће додирнути срце и шта год учинили, ништа није немогуће исправити, ако неко жели да остане у вашем животу.

Образовање – за овај сегмент је најважнија љубав, јер оно што учимо из љубави нас богати, а оно што силимо нас обезвређује, иако изгледа да се треба еудковати и усавршавати по сваку цену и у што више поља и пети се, што више. То не треба чинити у сферама, које нас лично не занимају и тиме додатно стварати притисак. Треба оставити доста просотра и доста могућности и испробати доста ствари, док се не уочи, оно што нама највише лежи и док не осетимо, где смо најпотпунији. И на послетку, не заборавити, да је образован – онај, који има образа.

Жеље, прохтеви и идеје – константно се треба питати и тражити одговоре и тежити ка нечему и стварати нове идеје. Треба живети мале животе и велике снове и жеље испуњавати искључиво личне, а не туђе, уколико се тичу нас, наших живота и одабира.

Пронаћи лепоту у дану и себи – можда се чини, као нешто, што је већ речено у овом тексту, али ипак мислим, да није на одмет још једном додати, да већег дара од овог дана нема и да је сваки дан поклоњен и ако данас нема неке веће среће од тога, треба да будемо сигурни, да је и то само по себи велика срећа. Ствари кад прођу, некако им се тек тада спозна права вредност.

Материјалне ствари – су добре уколико добро располажемо њима, као што рекох у свему треба имати мере, а све више сам кроз године примећивала, да се људи због тих материјалности губе и деле. Значе ми, када помоћу њих усрећим, али и изнад тога стоји намера, тада је дупло већи поклон од сваког и са том мишљу дарујем и примам и наравно да се не може и не треба потпуно искључити из живота, али човек треба да прибегава и другим средствима за срећу.

Нада – нада је попут и вере, а опет измешана свакодневним стварима и некако подразумевана, последња и најмлађа сестра Љубави и Вере и по мом мишљењу некада добра, а некад и лоша. Зависи, колико је и на који начин чекамо и колико јој могућности за изненађења, у руке стављамо. У последње време сама чешће прибегавам вери.

Историја и садашњост – сећања и прошла времена нам не служе само, да би читали и размишљали о томе, како смо постали и кроз шта су све наши преци пролазили зарад нашег постојања. Ко смо, ако заборавимо од кога смо постали? Уколико заборавимо најкрвавије и најсветије битке, заслужујемо ли постојати и звати се једним народом? Уколико добро размотримо своје почетке, темеље и корене, можда докучимо нешто више о садашњости, будућности и небеској граници… Зато је за мене осим читања и препричавања доста важније живети и оживљавати историју. Ни у ком случају заборавити, јер заборавити своје почетке и претке је попут заборављања самог себе.

Будућност – као што је нама блиски Патријарх Павле говорио: „А шта је време? Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлости као времена нема, има само остатака од прошлости, али као време она не постоји. Будућности такође нема, она ће бити. А чега има? Има само садашњости. А шта је садашњост? Док сат не откуца так – так, то је будућност, кад откуца то је прошлост. А шта је онда садашњост? Е сад, он каже (Василије Велики) да се та категорија времена не односи на Бога, на њега се не односи време, на њега се односи вечност, а вечност је стална садашњост, нема ни прошлости ни будућности, нема ни јуче ни сутра, има само сада.“ У величини и промисли великог нашег патријарха, осетих близину са свим изреченим и схватих, да треба живети данас, без плана за сутра, јер од свих наших планова Господ је скројио најбољи за нас. Препуштени садашњем тренутку, имамо само право и бригу, да сада будемо најбољи људи.

Молитва – иако је много пута тешко умирити мисли, оног момента, када одлучимо истински заплакати, затражити, покајати се – биће услишено. Верујем, Богу је свака молитва драга, која излази из душе – путује до неба. Не треба се оптерећивати речима, али у својим мислима и намерама треба бити достојан, чист и истински. Нису све склопљене руке и поглед ка небу молитва. Како се све дешава по Божјој промисли и за молитву Бог снаге даје.

Учинити себи добро – не очекујући ништа од других, а од себе највише – смањујемо сваку могућност за разочарење и неразумевање. Не чекати ништа и предузети одмах све, са друге стране оставити све и пронаћи места за одмор. Ослушкивати душу, тело и мисли, редовно их чистити. Редовно и марљиво радити на себи и за друге чинити добро, колико смо у могућности и колико се од нас очекује, тако да никада немамо слободног времена за оне рђаве, доконе, негативне и злослутне мисли. 

Радити на физичком и менталном здрављу – колико физичко, толико нам је важно и наше психичко стање, да би цео организам био у балансу. Непрестани проблеми и трагање за нечим, понекад резултирају губитком себе. Мислим, да ту највише прискачемо у помоћ ми сами, али најважније је знати, када треба притиснути кочницу и рећи „ доста “ неким стварима. Никада није било срамота, нити треба бити – потражити помоћ, јер и од нас се помоћ очекује и постоји, да би била пружена. Ми константно тражимо помоћ од Господа, а Он нам је врло често дарује кроз људе,савет, руку или шта год. Не треба занемаривати себе ни у ком случају, треба водити један нормалан живот и тражити, да би нам се дало.

Браћа и сестре – колико год се не разумевали и не слагали, они су управо она наша друга лица и све што им замерамо је уствари наше, они су наша најбоља огледала и у тренутку живота, када се распламса љубав без краја, знате да никада нећете бити сами – ту су брат или сестра или обоје. Разумевање и без разумевања, приче без поенте, али са суштином, тешење и храбрење више и веће од свега, јер када нас боли, боли и њих.

Породица и најстарији – као узвишена целина свега, она карика – која када пукне, цео ланац се кида, најбогатије ризнице и увек топли загрљаји.

Пријатељи – „Пријатељи су као звезде. Не видиш их увек, али знаш да су ту негде.“ Научила сам да је пријатељство за цео живот – продужена породица. Неговати га, чувати и оплемењивати.

Мир – оно у чему заиста треба живети и без чега није могуће обитавати. Мир непрестано треба обнављати и учвршћивати и што више будемо његовим зидовима опасани, то ће нас спољашње олује и непогоде мање погађати. Ако и некад на тренутке изгубимо исти, треба што пре усмерити себе на његово проналажење. Градећи мир, себе градимо.

Бог – на самом крају, јер се за Њиме најдуже трага, а заправо је на сваком почетку, као и на крају и увек је и између и у овим речима, мислима и свему, што учиних и у свакој години, обнови, рушевини и када је болело и када сам се радовала и сви ти дарови, који су силазили са неба, када је требало, силазили су од Творца. Сваке године понеки, прави, изузетни и све те недаће, које се сада претворише у лепе мисли и које одагнаше срџбу и дароваше веру и осећање, да је Бог поред мене.

Пише: Марина Матић