Где си одрастао, ту си васпитаван. То треба да зна свако, чија је душа још жива. Постоје људи, мртви у души, празни у сећању. Ја нисам једна од њих.
Жао ми је што су баба и деда у годинама… Бар су заједно. Никада није било важно шта ћемо јести. Важно је колико љубави и дан данас живи међу пуним тањирима пасуља. Нико није умео да скува такав пасуљ.
Није ми сметала запршка у шерпама и лонцима љубави, данас ми сметају људи, запршке у чорбама.
- Једеш пасуљ за доручак ? Зар нема нешто друго ?
- Има. То ми је слађе.
- Болеће те стомак !
- Што не рече да ће да ме боли срце, ако ме нечим повредиш, на пример !?
И остадох без одговора.
- Мама, шта има за доручак?
- Пасуљ од јуче, што смо јели за ручак.
- Пасуљ се не једе за доручак.
- Него шта, него се једе, ако си гладан љубави, јер ја сам то скувала с љубављу. Свакако све иде на исто место, тако бар кажу.
И од тада, ми пасуљ некад једемо и за доручак. Нисмо сиромашни. Ми смо, заправо, веома богати. Имамо једни друге за све дане, румене и црне, за све тренутке радосне, несвакидашње, тамне.
И што недавно прочитах негде, мудру мисао : „Није битно шта једеш, већ шта тебе једе.“
Људи једу свашта. Једу ракове, шкољке, а Бога ми и звезде. Добије небеску сјајну подршку и прогута је брже, него што је успео да је залепи за срце. Такви су данас неки људи.
Једног дана решимо да променимо јело и одемо у оближњу кафану.
- Добар дан! Шта бисте појели?
- Је л’ имате пасуљ ?
- Госпођо, ово је модеран ресторан. Не служимо ми та јела знате…
- Мислила сам да је ово само кафана. А могу Вам рећи да и нисте нешто модерни. Пасуљ, то је бре, српско традиционално јело. Ми то кући чак, једемо за доручак.
- Онда госпођо, идите кући, па тамо лепо скувајте пасуљ, па кусајте до миле воље !
- А пријавићу Вас газди за ово, што сте ми сада казали. Срамота!
И посвађасмо се, на моју душу.
Устанем ја и дођем кући. Извадим пасуљ из фрижидера. Па он ће мени да служи моду. Наједем се добро, па се распитам ко је човек из „ресторана“. Кажу, из оближњег села… Аха, рекох, ту смо ! Ето, тамо изгледа једу морске плодове, дагње, само ми једемо пасуљ и кад нам се заломи јагње.
Ја прво кад устанем, ставим џезву за кафу. Одлепршам до купатила, а онда погледам има ли чега у фрижидеру. Ако имамо само пасуљ, ја га још мало посолим љубављу, подгрејем радошћу и кусам натенане. Завиде ми сви модерни ресторани, који то јело не служе.
Научите децу, док су још деца, да није срамота јести пасуљ за доручак. Већа је срамота бити чобанин (народски чобан) који се стиди својих оваца.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
