Хлеб

0
хлеб
Pexels.com

„Хлеб нас насушни дај нам данас…“ део је молитве Оче наш. 

Хлебом нас дочекују по рођењу и испраћају са овземаљског света. Повојницу, којом се беба дочекује, између осталог чини и хлеб, погача, различито названа од краја до краја. Хлебом и сољу се дочекују гости. Хлеб/ погача се меси када се девојка удаје и ломе је неудате девојке над њеном главом. Названа је девојачка погача. Чесница се меси и пече за Божић, славски колач за крсну славу, хлебом у торбици тканици су мајке испраћале синове у рат. Задушном погачом се испраћа на вечни починак. Овим сам само загребала у симболику и врсте хлебова. 

Када испечем хлеб/ погачу дуго удишем мирис који се око ње шири. Враћа ме у дане детињства и боравак код бабе и деде по мајци, у малом шумадијском селу. Озидана фуруна у дворишту, баба која износи тесто и пре убацивања дрвеном лопатом у ужарену унутрашњост прави лепиње и сомуне. Печене чисти гушчјим перјем и оставља да се хлади. Ко ће да чека толико дуго? Онако вруће кидамо и уз кајмак и сир једемо поскакујући и хладећи шакама уста. Сомуни гордо стоје, ваздушасти, киселкастог укуса, спремљени за неколико дана. 

Дешавало се да током јела, за столом, кидамо парчице хлеба и гадјамо се или одвајамо корицу (сада ми је то најлепши део хлеба), а деда нас љутито гледа и грди речима да је то греота од Бога, треба да поштујемо сваку мрвицу и да будемо захвални. Сваки неначети сомун пре сечења би ножем прекрстио, пољубио и онда је могао да се једе. Тада то нисам разумела, сада разумем итекако.

У улици у којој сам одрасла била је мала пекара у којој смо свакодневно куповали хлеб. На полицама су стајале векне од килограм белог и црног хлеба и најлепше, најмеканије кифле. Једном, када сам пробала црни хлеб, сладак и мирисан, за мене бољи није постојао.  Не сећам се ко ми је дао, само знам да није нико из куће. Зашто?

Нана је увек говорила, када би ме послала по хлеб, да купим бели, никако црни, немој да неко помисли, говорила је, да смо сиротиња. Шта би данас рекла на то да је тај црни хлеб, ни налик по квалитету оном мог детињства, толико тражен и прецењен.

Пише: Гордана Илић