Чекала сам дуго. Стрпљиво. И упорно.
Тражила сам свуда. Широм отворених очију. Меканог срца.
Надала се. Нечујно. И свакодневно.
Нисам ни приметила када си ушао у мој свет. Онако на прстима. Али крупним корацима. Ниси ме познавао. А желео си баш такву мене. Нисам те познавала. А дозволила сам да ми приђеш као нико до сада.
Показао си ми како мушкарац воли жену. Брзо и лако. Једноставно. Свим чулима. Грлио си моју душу. Грлио си мене целу. И сваку моју стрепњу. Лечио си ме погледом. Давао ми себе безрезервно. И миловао ме додирима за које сам мислила да не постоје. Спознала сам неку нову димензију постојања. Неку нову арому љубави.
Штитио си ме од мене саме. Ослободио моје страхове. И излечио моје боли. Нисам ти ништа тражила. Нисам ништа говорила. Умео си да осетиш. Баш све. И умео си да осетиш вапај моје душе. Сваки пут. Непогрешиво.
А ја сам се опирала свему што је дошло са тобом. Опирала сам се твојој смелости. Твојој преданости. Теби. А једино што сам желела је да само теби припадам. Желела сам да комуницирамо додирима. Да ми твоје груди буду најудобнији јастук. Да будеш моје раме за плакање јер су на њему сузе слатке. Жудела сам за сваким тренутком у коме ћеш ти бити мој. А тако добро си знао да ми припаднеш. Да будеш мој. Потпуно. Са жељом да ту останеш занавек.
И ето тако си се уселио у моје дане. Не питајући за дозволу. А ниси ни морао да питаш. Врата су ти била широм отворена. Ушао си и остао. И обојио моја јутра. А знаш колико су моја јутра лепа. Знаш колико их волим. И сигурно знаш колико сада тебе волим у њима.
А и како да те не волим? Ти си отопио лед око мог срца. Склонио завесе са скривене душе. Учинио да уживам у лепоти тренутка. У магији загрљаја. У топлини пољупца. У раскоши спајања две душе у једну. У нама. У данима који долазе. И у онима који ће остати за нама. У милини спокојног сна. У свежини буђења. У заносу времена. У тишини спознаје. Оне спознаје која чини да крв ври у венама. У секунди се најежиш од главе до пете. И схватиш да више ништа није битно. Битан је једино тај тренутак и ми у њему. Сада. Сутра. И занавек.
Пише: Сања Цоле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
