Гледају обале чежњиво једна у другу, шумом и миловањем таласа поздраве узајамно шаљу. Личе на дубоко урезану бору на челу, заорану бразду у њиви. Бору на челу нежан додир вољене руке ублажи, бразду ноге прескоче, а таласе што броде урезаним коритом надвијају поносно мостови.
Вековима изложени ударима ветра, бујицом кише, заливени сузама, отпловелим надама, посојано стоје. Шире своје руке ка раздвојеним обалама, спајају заљубљене, грле их, мире завађене.
Неки делују оронуло, налик старцу борцу, рођеном и подојеном у планинском кршу, али са снагом лава, коме је први удах живота у крвоток унео издржљивост, постојаност и снагу.
Други, опет, као да су несигурни, слаби, крти, трошни. Чини се да их пауковве нити придржавају, а први налет бујице покидаће и таласима однети, о стење поломити. Чврсте су нити, плела их жуљевита рука у јаку пређу спремну да одоли и опстане.
Трећи су сиви, мрачни и туробни као небо пред олују. Такви су са својим луковима издржали ветрове и ударе годинама и вековима. Имају понеку пукотину, рупу, улегнуће, али постојано стоје. Своје ожиљке и ране сами зацељују.
Четврти су грациозни, весели, гледајући их помислиш бриге их заобилазе, таласи милују.
На први поглед, слично процењујемо и нечију личност. Спознајемо је једино ако не гледамо фасаду, као код мостова, већ упознајемо душу, ненашминкану, праву, без додатака.
Пише: Гордана Илић
Топличанка је душа од жене.
