Прозор моје собе налази се на раскршћу двеју улица, погледа их обе и бди над њима. Гледа он и на трећу, али неће да преузме посао комшијском, који исто тако гледа на једну заједничку и ову другу присваја за себе.
Знам, кришом, крајичком ока, помно прати шта се тамо збива. Спусти ролетну, одмакне је од окна и скривен од оног комшијског, на миру осматра све три. Први је знао када се девојчица Катарина, док је била ђак првак, враћа из школе. Позове ветар да заталаса завесу, протресе ролетну и најави укућанима да се лифтом спусте до приземља и сачекају је.
Дозволи мирису расцветалог дрвећа око зграде и липа у мају да уђе у собу. Најави црне градоносне и кишоносне облаке заслепљен светлошћу муње. Стоји тако шибан ветром, постојано, окупан сузама облака и протресан снажним ударима громова.
Испрати хук са „Маракане“ после гола и ватромет победе озарених стакала.
Синоћ је са осмехом гледао двоје младих за које нико и ништа не постоји осим њих самих. Полако је привукао ролетну, умирио завесу и утонуо у сан.
Пише: Гордана Илић
Топличанка је душа од жене.
