Писмо у сусрет највећем, најрадоснијем и најважнијем празнику у животима свих људи, могу започети једино речима апостола Матеја: „Не будите, дакле, забринути за сутрашњи дан, јер ће сутрашњи дан имати своје бриге. Доста је сваком дану зла његова“.
И како се приближавамо ономе највећему, а то је само Васкрсење Христово, победа над смрћу и живот вечни – треба заиста, да све више узрастамо, корачамо, пењемо се и досежемо те духовне вертикале. Да исконски и истински прославимо Христа, Сина Божјег, али не као обичај, већ као чврсту и дубоко утемељену веру.
Прво кроз спознају, па само покајање и најзад рад на томе, да заиста заслужимо, да се назовемо Његовима. Да у срцима и душама, а и у телу, не оставимо простора ни за шта, што није чисто, добро, свето и трајно. Где је семе корови посејано, ту брзо и лако проклија и процвета.
Узрастајмо као људи и у људе. Будимо достојни и завреднимо. У дане свете опростимо, замолимо, умолимо, заплачимо, исповедимо, не оставимо ништа недовршеним и нерешеним, а све што се зби у дану садашњем, оставимо у њему. Сваки пут, када урадимо, што је до нас, оно остало довршава Бог и ништа се на овом свету не дешава без Његове промисли. Не будимо недостојни, постиђени и удаљени; смели у греху, будимо смели пред Богом и признати своју грешку, јер једино рука Божја скида свако зло и диже са сваког понора.
Трудимо се, да оно, што смо чекали недељама и за шта смо се спремали – дочекамо на спасење и не лењи или жалосни, јер у животу сваког – ко је допустио Господу, да буде присутан, нема места за очајање и ридање, иако су сузе некад знак Божје присутности и када нас држи за рамена, верујем, да жали и противи се нашем безнађу и тугама.
Богу и са Богом је све могуће и као што нас црква увек чека отворених врата, тако треба и ми, да будемо отворени ка свему добром, мирном, стабилном и вечном, да отворимо врата и дома и срца. Када би били достојан пример и праволик, многе би нас душе следиле.
Величину вере и њену лепоту не могу описати речи „постим“ и „молим се“, колико дела, која заступају те речи и како каже молитва: Господе, дај да будем оруђе Твога мира, да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање – праштање, где је раздор – слогу, где је очајање – наду, где је тама – светлост, где је жалост – радост.
Па ако би се само данас потрудили бити бољи људи, него јуче и сутра бољи, него ли данас, онда би доста душа обасјали и учинили им корист. То је и наша обавеза, али свака обавеза има и своју лепу страну. Када од нечега имате корист, онда је то заправо важно, битно, добро и прихватљиво.
Безброј пута уверена, да молитве стижу до неба, истакла бих, да осим, што молимо, увек треба и да захваљујемо, да би све, што је пружено и било благословено. Све што је тражено – добијено је. Све што није – на спасење је, такође. Све муке, проблеми, недаће и непогоде, као и онај премерени крст на леђима, који свако доби по рођењу – када се уморих, Господ понесе са мном. Сваки терет склања, сваку борбу решава и увек ми се јасно у мислима пројављује, да је ту – присутан на богослужењу, литургији, нафори, хлебу и вину, храни и свету, у мислима и души и сваком атому живота, који нам је даровао и за чије спасење је пострадао.
Уколико нам Господ поручује, да му предамо своје бриге – онда то треба и да учинимо, али не и да их намерно стварамо. Животу не треба приступати нимало лако и наивно и свака празна мисао и досада је увод у грех и почетак недела. Господ је Отац, али и Савезник, Учитељ, Лекар и све Оно, што у дану замислимо и требамо. Када кроз ту призму посматрамо своје време, постојање и живљење – схватамо, да је вера у Бога једини и универзални кључ нашег бића. На почетку откључани, на послетку закључани, а између у потрази за истим и када је близу, Он је невидљив и треба дорасти таквоме животу.
Мудрост је разумети научено, а учимо свакодневно. Онда, када су сви конци наши у Нечијим рукама и све је унапред припремљено и прилгођено – нема места страху, паници, отуђености, изгубљености, безнађу, охолости и немирима. Неко то све види и усмерава нам кораке, а даје нам и право на одлуке, а оне су врло важне, оне говоре, јесмо ли Му и Небесима дорасли или не и није то тек тако лако схватити и не значи, да је схваћено тек, ако је написано, али за почетак је можда довољно освестити у себи, да смо само, како је речено – милиметар у простору и секунда у времену и да за те параметре заиста много не значимо, а пружено нам је довољно, да учинимо много.
Најпре изградимо себе, своје ближње, све људе око себе, све људе у православљу, али и свету, не тражећи ништа, а чинећи све. Опрости, да би ти се опростило. Не чини другоме, што не би волео, да теби други чине. Поштуј, да би био поштован. Воли и бићеш вољен. Веруј и чуда ће се дешавати. Захваљуј Богу на свему, јер сви људи, добра и сваки поклон силази са небеса и прихвати и лоше, као саставни део одрастања у животу и вери.
Можда ти се неће увек чинити, да ти се враћа или да ти људи враћају мером према мери, али шта је помоћ људска наспрам помоћи Божје? У Њега нека буде сво уздање твоје. Како у лошем, да те спаси, тако и у добром, да те одржи приземним и не дозволи ти, да се погордиш и да сваки дан твој држи и дарује ти нови. Ниједно сутра није обећано и гарантовано, зато је најбоље време сада. Оставити јадиковку са стране и у благости и простодушности дочекати долазак Свети.
Укоренити долазак у своје дане, јер и наши кораци воде ка том сусрету. Не лутајте превише мислима, речима, делима; Држите се проповеди и пута, пратите шта нам Свети поручују, читајте и када се уморите не тражите пречице. Пут ка Спасењу јесте дуг, али је загарантован. Уз најлепше честитке, молитве, жеље, радост и поштовање – Мир Божји и срећан и Богом благословен наступајући празник!
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
