Поцепао се сиви облак и ослободио тешких капи. Ношен ветром засипа улице, зграде и ретко дрвеће. Бљесак муње најављује удар грома. Бројим: један, два, три…на двадесетом чује се удар. Далеко је.
Промичу ретки пролазници и њихови наквашени кишобрани. У тренутку стисак шаке попушта и кишобран наставља сам да се котрља барама. Са рукама преко главе прилика трчи, стиже га, протресе, подиже високо и смешта покислу главу под обод. Мама ми је давно причала о балончићима у барицама које су представљале по једно дете које ће да се роди. Опчињена сам гледала у велике и мале клобуке и молила их да не пуцају, већ остану читави.
Ослушкујем, надајући се да ћу негде иза зграде, у шуму аутомобила који пролазе, песми кише док добује о симс на прозору, у звуку ветра док се провлачи кроз гране, чути речи: „Поправљамо кишобране!“
Чујем само своје срце. Грмљавина се губи у даљини. Дошла са сремске стране можда је кренула да посети Авалу.
Пише: Гордана Илић
Топличанка је душа од жене.
