Одувек сам била та искра у оку твом. Сјајна и пуна неке необјашњиве сете. Знала сам да останем ту данима. Чак и ноћима. Онда када сан на очи не долази али дођем ја и увесељевам те твоје бесане ноћи. Мислиш да су твоје очи тада сјале најјачим сјајем. Дал’ због црне ноћи, дал’ због појачаног недостајања не би знао да одговориш. И не мораш. И онако ти одговори нису потребни.
Потребно ти је да се та искра не изгуби. Да не нестане. Да не останеш без ње. И без свега што са њом долази. Ваљда си зато ноћима будан бдио над уснулом ноћи. Својом искром си осветљавао пут неким можда залуталим сећањима. И заборављеним радостима. Ширио си своје руке како би у сваком тренутку био спреман да пригрлиш сваку радост која наиђе, свако сећање које се појави.
А и ти си се радовао тим радостима. Знаш да су ономад ишле руку под руку са мном и стављале ми осмех на лице. Знаш колико су мени значиле. Знаш колико ће и теби значити. А знаш и да сам срећу давно закључала у себи и зато тако неописиво блистам сваки пут када замакнем пред твојим погледом. Знаш да не признајем живљење звано преживљавање. Знаш да емоције мешам у све. И не умем без њих. Нећу без њих. Знаш све то. И још знаш да нисам одувек била то што сада јесам. Јер сам се раније бојала да свету покажем праву себе. Да теби покажем праву себе. Бојала сам се а ни сама нисам знала зашто.
Није ни важно. Важно је да се више не бојим. И више не браним себи ме емоције обузму. И сатерају у ћошак. Не браним јер се једино тако осећам живо. Једино тако дајем оно најбоље од себе. Једино тако увесељавам свет. Једино тако ти бираш да сјај у оку твом будем баш ја. Једино тако ћеш ти још дуго бити моје највеће уточиште. Моја мирна лука. Сигурно место за буђење. Јер не могу да одем и оставим те без тог сјаја којим обасјаваш читаву планету.
Не могу. Немам права на то. Немам права да поглед твој постане сасвим обичан јер је све само није обичан. Јер може бити свачији али ти бираш да припадне само мени. Јер све што си годинама тражио стане у ту једну једину искру у оку твом. Сјајну и пуну неке необјашњиве сете.
Пише: Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
