Дах свежине пробијао се кроз густе мисли.
Оне су се некако скупљале на гомили као да су бежале од хладноће. Биле су склупчане и шћућурене у његовој глави. На први поглед било је разних сорти. Неке су долазиле из далеке прошлости, неке опипавале терен за будућа времена док су остале тумачиле шта се дешава управо сада. И биле су раздрагане. Бар неке од њих док су остале обавијене неким страхом с неверицом гледале у ту разиграност коју ниси умеле да разумеју. Ваљда нису имале капацитет за то. Дуго живе у страху. Не знају за другачије живљење. Или не желе да сазнају? Или су се једноставно уживеле у улогу жртве и не умеју да изађу из ње.
Некако се чинило да преузимају примат. Али на сву срећу, то је било само привиђење. Раздраганост је и овога пута засенила сву ту несигурност. Успавала је све те уморне мисли и дала им благослов да могу да продуже даље. Дала им је до знања да им је ово била само успутна станица и да нема потребе да се задржавају.
Све те раздрагане мисли су сада добиле на својој јачини. Порасле су још више. Развиле се. Постале јасније и гласније. И свеже. Баш као што је свежина окруживала њега, тако су сада и његове мисле одисале неком једром свежином. Све му је сада било много јасније. Осећао се препорођено. Дисао је дубоко. И мислио чисто.
Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
