Интервју са поводом – Топличанка је разговарала са Маријом Лазаревић, женом која инспирише.
Поштована Марија, ових дана стигли су резултати за Ваша два пројекта, један је подржало Министарство културе преко Дома културе у Брестовцу, а други Град Лесковац. Можете ли нам открити о чему је реч?
Ово није први пут да истовремено радим у једној години на два пројекта. Министарство културе већ трећу годину заредом подржава пројекат који Дом културе у Брестовцу ради са мном. Ове године смо добили средства за штампање новог тиража књиге „Моја омиљена тетка“ што говори да је она и даље актуелна и тражена. Нећу пуно откривати. Видећете. Што се тиче другог мог пројекта, он ће бити реализован уз помоћ града Лесковца и у питању је једна новогодишња прича, прича о вери у добро, вери у чуда.
Прича о деци која нас покрећу да овај свет чинимо лепшим зарад њих па и нас. Промоција књиге реализоваће се кроз креативне радионице за децу. И ја сам веома захвална граду Лесковцу што пети пут заредом подржава моје идеје и тако помаже издање мојих публикација чији је циљ прихватање особа са инвалидитетом у друштву. Поготово када су деца у питању. Од малих ногу треба да научимо да Прихватамо разлике и Побеђујемо предрасуде.
За кратко време постали се омиљена тетка многим малишанима. Какав је осећај када са децом прелазите баријере и рушите границе. Да ли њихова подршка и љубав значе и лепши и бољи свет за све нас?
Године 2009. постала сам омиљена тетка једног малишана Јована, а након десет година се родила књига „Моја омиљена тетка“ инспирисана нашим односом пуним љубави и поверења. Нисам ни помишљала да ћу од тада постати омиљена тетка осталих малишана, али где год бих отишла видела бих у њиховим очима много љубави и отвореност тих малих умова да приме сваку информацију о разликама, баријерама, решењима за те баријере.
Деца толико имају једноставна решења да када би смо њих послушали 80 посто објеката би било приступачно за особе које се крећу помоћу колица. Већина њих би кажу направило рампе од дрвених дасака јер то не кошта много. Моје обавезно питање на радионицама у вези приступачности је: Да ли то много кошта или људи не размишљају о томе? И када видите да сте у њима покренули жељу да размишљају о томе, да они према вама, особи у колицима, показују саосећајност, емпатију и жељу да мењају свет онда знам да је моја мисија испуњена. И ја се осећам испуњено и спремно за нешто ново. Јер деца су моја љубав и мотивација. Чврсто верујем да има наде за бољи свет, за промене и да ће будуће генерације стварати свет у коме ће бити једнакости и пуно љубави.
Посетили сте и Власотинце и тамошње малишане. Где је до сада све путовала тетка Ем?
Моја циљна група су пре свега школска и предшколска деца. Прво је то био Брестовац и околна села, Липовица, Кутлеш, и сва одељења која држи матична школа „Бранко Радичевић“ из Брестовца, онда школе из града Лесковца, посетили смо и Ниш, радионица је била отвореног типа као и школу „Бубањски хероји“ у Нишу. У том граду сам у амфитеатру Филозофског факултета за студенте и одрасле одржала промоцију свог рада и било је дивно. Могу се похвалити да је Омиљена тетка промовисана и у Београду у једној школи у Земуну, као и у Трстенику, Дукату, а пре недељу дана посетила сам и Власотинце. Са те радионице носим посебну емоцију јер сам добила позив да малишане посетим опет и да могу то учинити без најаве јер сам сада ЊИХОВА тетка.
Учествовали сте у документарном филму о спиналној мишићној атрофији и он је освојио прву награду „Златна буклија“ у Великој Плани. Шта је то што открива овај филм и какве поруке шаље?
На позив удружења СТОП СМА РЕПУБЛИКА СРБИЈА чији сам члан за учешће у документарном филму о спиналној мишићној атрофији „Ко муку крије не налази лека – Живот без предрасуда и баријера“ сам се без размишљала одазвала. Ја сам у том документарцу један од учесника и говорим из угла оболелих од ретке, па и не тако ретке по мом мишљењу, прогресивне болести спиналне мишићне артофије која доводи до трајног инвалидитета.
Циљ тог документарног филма је да се наше животне приче чују, да се скрене пажња како јавности тако и министарству из области здравства, за рад и социјалну политику, и свима њима упути апел за сарадњу и помоћ у решавању проблема. Врло је битно да кажемо да је данас доступан иновативни лек који се показао врло ефикасним поготово код деце у смањењу прогресије и да листе чекања не смеју да буду дуге ако хоћемо здраве генерације у будућности. Иначе премијера филма је одржана у децембру месецу у Медија центру, а сада у мају филм је добио и прву награду на Међународном фестивалу документарног филма Златна буклија у Великој Плани.
Врло сам поносна што сам део те приче и желим да се захвалим удружењу, сценаристкињи Марији Крстић и посебно режисеру и сниматељу Велимиру Стојановићу Вељи који је имао стрпљења за све нас и на емоцији коју ми је прижио за време трочасовног снимања. Надам се да ће се наћи начина да филм буде представљен у сваком граду у Србији.
Познати сте по томе што за Вас не постоје границе. Да ли ћете нас ускоро повести у неку нову авантуру са тетком Ем?
Када постоји мотивација онда не постоје границе. Када постоји подршка људи око вас онда има и мотивације. Ја се могу похвалити да имам дивне људе око себе почев од породице, пријатеља, сарадника, и где год да се појавим стекнем још већу подршку и сви ти људи ме гурају напред. Зато нема граница, јер сви заједно радимо као тим и зато свуда стижемо. Тако да дâ. Очекујте нову авантуру у коју ће вас повести тетка Ем!
Разговарала: Милица Миленковић
