Била је необична жена са помало луцкастим прохтевима. Кад су се ломила копља, била је прва, преко које су се гађали прљави ратници.
Никада није била намерник, али јесте била путник. Сама је путовала непрегледним пределима разума. Увек на граници, никада није падала. Говорили су да ту нешто није у реду.
Причала је људима да сваки корак који начини чепркајући по себи, буде корак напред. Мада није увек било тако, она постоји, упркос самости коју преваљује стално преко своје главе.
На другој страни града и он је био сам. И човек који је у њој растао као лептири у стомаку заљзбљеног. Јер човек може бити сам само у својој глави, а свет, свет је пун људи, прилично празних.
Он и она, делили су љубав на коцке. Као шећер, који кад се потроши, поново се купи за паре. Тако су шећер куповали за љубав.
Засладити живот, неприступачан и сив, било је тешко, једнако као даљина, немерљиво као љубав.
Размишљамо у сегментима, зашто и чиме смо везани. Јесмо ли добили поклон од живота или смо кажњени јер смо недорасли… Колико још корака има до слатког, које треба да једемо истом кашиком.
-Немам права да ти кажем шта да радиш! Немам права да ти браним да будеш своја! Хајде, сад, идемо даље – каже.
И идемо даље на даљину. Мислим да један део мене жели да отпутује. Да тамо, негде, сањам кафу изјутра, у шуми, поред реке, где нема људи. Ту никада нисмо далеко.
Чудна нека жена. Све је ту згужвано у њеној глави, а хода као официр, луд од љубави.
Њен унутрашњи разговор, монолог, звучи овако:
Здраво! Поново ниси попила кафу, где си желела. Поново чекаш да устанеш. Поново не знаш шта да једеш и где беше трешња на коју си се пентрала као дете. Опет си сањала глупости. Опет су се копља сломила на теби. Поново говориш „Опет“, а рекли су ти да се у књижевноуметничком не треба употребити. Ах, ти инфинитиви, баш их не волим у причама! Некако су формални. Да ли ћемо се срести, ако изађем? Шта је он мени? Шта сам ја њему? Где силазимо, ако кренемо тим путем? Шта је сутра? Пас поново није пио воду. Вруће је. Сви ћемо да умремо, шта има везе… Идемо даље, даље, даље…
И увек се заврши са његовим речима.
Ко би се усудио да јавно каже шта му је унутра, у њему?! Ретки, необични, помало луцкасти. Она је све то, па се дичи својим глупостима.
Не може необичан да буде обичан, ни сложен да је прост. Не може дрво да постане пањ, док га људска рука не прекрупи. Не може жена, да буде ђаво, док то од ње не направи мржња целог света. Не може добар, да постане лош, он је такав већ био. Не можеш даље, ако један део разума не посветиш одлучивању.
Свет коси људе без части. Не милује ни оне савршене на око. Осуђује и најбоље, гања и најјаче и оне слабе једнаким бичевањима.
-Говори, жено, шта ти је – пита је он.
-Ја желим да живим са тобом – одговорила је.
Мук, тишина, нема кафе, ни пара за шећер. Али љубави, љубави има на коцке.
Кажем Вам, једна ретко необична жена!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
