– Био једном један Мали Мрак. Мали Мрак се бојао Великог Мрака.
– Наравно да га се бојао. Свако се боји веееликог мрака.
– Велики Мрак је живео на дну Великог Мора.
– А Мали Мрак? Где је он живео?
– Мали Мрак је живео на дну Великог Мрака.
– Ух..! Како интересантно!
– Тај Мали Мрак је био потпуно сакривен. Заправо, невидљив.
– Неукусан?
– И немирисан.
– Неприметан?
– И неосетан.
– Ух, колико НЕова! Је л’ тај Мали Мрак имао неко ДА?
– Да.
– Да?
– Да.
– Да?! А шта?
– Имао је ДАН.
– Дан у мраку?
– У буџаку. Тутумраку. Невидсокаку. Дан.
– Ух, како је то интересантно! Невероватно… Интригантно. Хоћемо још! Још!
– У Великом Мраку, на дну глуве тмуше, укопан у песку црњем од црнуше, на јастуку меком једне тихануше, сањао је Мали Мрак да је пост’о облак лак, перце бело тако да га види свако.
– На дну Великог Мора, у песку Великог Мрака, у густој тмини мале шкољке
Мали Мрак је сањао… облак?
– У срцу Малог Мрака појави зрачак. Усели се дан у најцрњег сан. А онда…?
– Шта је било онда?
– Сан поче да живи, да се протеже, па скупља, да се заокругљује и по шкољци котрља. Кшшшш… бззззззз…. вррррр… На јастуку шкољке осванула… кугла!
– И… и… шта је онда било?
– Шшшшшш…. Кшшшш… псшшш… ммммшшшш…. сшшшш…
– Да, да, и свако још друго ш! И онда?!
– У најмраку постаде најдан.
– Бисер?
– Бисер.
– Бисер је сан, у мраку цвркутав дан.
Пише: Љиљана Соколовић
Топличанка је душа од жене.
