Прохладни прамичак летњег ветра испустио је јутарњу росу на полуснено брдо изнад Прокупља. Роса се пресијавала на крововима уснулих кућа и давала им бисерни сјај новог надолазећег дана.
Пробијала се тихо до сваке иглице гордих вишедеценијских борова покушавајући да опомене мрак да је време да се повуче и ослободи пролаз нежним сунчевим зрацима. Иако свесна тога да ће нестати за трен када је само додирну златне нити, борила се да заузме целу шуму. Као да је својом чистотом крчила пут нежној бледој прилици црне, дуге косе која се, полубоса, провлачила уском стазом као какво претсказање нечега што ће се тек десити.
Пробијала се кроз груба борова стабла треперивши, у белој хаљини, као најнежније привиђење, на већ јаком летњем сунцу. Ситне опадајуће гранчице пуцкетале су под њеним полубосим стопалима, док су јој се несташне травке уплитале у белу чипку прозирне хаљине. Упорни, оштри борови прстићи вукли су црне праменове дуге косе у намери да је зауставе готово на сваком кораку.
Журила је без обзира на бол коју је осаћала. Груди су јој биле пуне неког јада, након ноћашњег сна. У глави су јој одзвањала речи предака који јој се јавио у сну…
Магла је. Девојчица плавих очију, крупних коврџа неспретно трчи између обрађених чокота винове лозе. Саплиће се о по неки грумен земље, али се гласно смеје док јој очи сјаје, а локнице поскакују при сваком кораку. У трку кида по које зрно грожђа и док зрело зрно пуцкета под њеним зубићима покушава да отпева неку песму.
Деда из дна винограда задовољно посматра своју мезимицу како ужива, заједно са њим, на његовом омиљеном месту. Деда је поносан на свој виноград и црвено вино које годинама успешно производи и којим задовољно гости родбину и пријатеље као да им указује највећу част. Деда ужива додирујући старе чокоте и нежне младе листове који му дарују његово црвено благо.
Девојчица трчи и певуши. Деда, ослоњен о мотику, посматра несташне кораке своје унуке и диви се савршенству утканом у њу. Само је то дете могло да унесе толику срећу у његов живот после велике трагедије када су изгубили мушког потомка. То у породици нису никада помињали, а деда је, када је добио унуку, угледао светлост дана и само је она постојала за њега као какво откровење.
Деда посматра своја савршенства, а онда подиже поглед на град који се види као на длану.
Летњи дан уткао је живот у сваки кутак града и ма колико било далеко видело се да град живи. Деда се загледа у даљину као да погледом тражи своје огњиште, као да га неко одвоји од стварности и у тренутку му мисли одлуташе. Девојчица и даље безбрижно трчи. Осврће се око себе. Са једне стране црвене се, беле, и црне крупна и ситна зрна грожђа нанизана као мала савршенства на старе чокоте, са друге стране, ту, негде испод, деценијски борови простру своје иглице свуда по тлу.
Певуши и смеје се. Трчкара. Локнице поскакују. По која грашкица зноја оросила јој лице.
“Деда! Деда”, позва кроз нежне тонове дечије песме, али деда је не погледа. Гледа далеко… Девојчица убрза корак не би ли што пре загрлила свог деку и осетила боцкање његових бркова на својој нежној кожи. Потрча смелије.
“Ту, је, близу је, хајде…” трчи и бодри себе док се приближава стаменој прилици свог претка. Корак, два, осећа да не иде, осећа да нешто запиње, осећа нешто тврдо и као да је неко држи за стопало…Осећа као да лети… Туп ударац о тло и јак болни крик детета вратише ствараоца породичне лозе у реалност.
У два корка створи се покрај уплаканог лица своје мезимице умрљаног крвљу и сузама.
Сила бола и страха повуче га ка тлу и, бацивши се на колена, узе слабашно дечје тело у своје наручје.
“Мора да живи!!!” – оте му се болни крик из груди и као захтев будућности одјекну брдом.
“ Мора да оживи”… трчала је девојка кроз борову шуму, склањајући немирне праменове косе са запрљаног лица.
Одједном, врати се у детињство. Иако зарастао у трње, као болно огледало година у којима га нико није посетио, виноград је био ту, ту на крају Боровњака. То је деда у сну хтео да јој каже.
“Мора да оживи”, помислила је Јелена и насмешила се сетивши се деде…
…
У прозирној чаши најфинијег кристала мировала је течност јако црвене боје.
Нежним, одмереним покретом Јелена принесе чашу пуним уснама и погледом упртим у небо тихо проговори:
“Живи, деда, живи…Живели!“
Пише: Јелена Бабић, професор разредне наставе
Топличанка је душа од жене.
