У средини можете срести оне мекане, покорне, али и оне чвршће од земље, стамене жене. Неке ходају уздигнуте главе, насмејане, лепе… Неке су охоле, хладне, само споља, а неке стварно. Вољене имају сјај у очима, а из црвених коса горе ватре, а тај пламен узбурка јавност.
-Мислио сам да си ти мало чвршћа жена.
-Мислила сам да изгледам другачије – рекла сам.
Ја сам прегажена жена. То вам је нежна, а наизглед чврста жена, кошена трава по киши, кад мирис осети читава околина, али се на њу само оклизне и настави даље. А рањена, влажна трава расте и даље и временом постаје коров незналицама, трезнима на љубав.
Не знам како да се декларишем. Која се етикета лепи жени која воли, а не захтева да је воле. Прегажена жена увек буди љубав у мушкарцима и завист у женама, које не могу да буду као она, које нису загазиле у толико дубоке воде, непознате. А све што је непознаница, овде се третира трчањем, бежањем у оно знано, једноставно, где нема муке и где се руке пружају без тражења.
Једној жени која је гажена хладним прстима, не треба много… тек трошке хлеба и мало воде, тек топлина и гнездо, свијено у нежном крилу.
-Говориш као неко, коме не треба љубав – чуди се пријатељ.
-Можда мени треба више од љубави, само згажена немам потребу за тражењем.
Згажени не говоре шта им треба, кад им попију душу.
-Јутрос као воз да ме прегазио – каже ми.
-Колико возова ће ме још прегазити, да на моје лице легне радост, шта мислиш ?
-Мислим да леже полако…
-Леже, где не треба – кажем.
Прегажене жене греше, траже да се још једном увере колико снаге има у њима, а свет то не препознаје као храброст.
Разумете ли, прегажене жене су без обзира на чврстину и снагу изнутра меке ко маслачци које одува први ветар љубави. Онда се обнављају у пролеће и изнова жуте и красе поља и ливаде.
Постоји један ветар, који заљуља маслачак и због њега и прегажени не губе осмех у тешке дане.
Туђе су жене меке, од свиле и памука, ушле у топле кревете, покривене на спавању.
Згажене жене су своје, ничије жене, свачији бол у порама, где се ко грех накупља љубомора.
Расти згажен, да не будеш црн!
Да не будеш себи сиромах, другима непознат!
Расти угрејан од стварности, одуван, па поново процвао као маслачак!
Нека те никада не покрије нечије хладно раме и потонули поглед!
Волим Цигане. Циганске жене су чврсте и доносе срећу. Свима, свакоме, осим себи… Црне споља, унутра красне. Згажене, ходају носећи децу на раменима као пехаре. Осим што просе новац, просе људску топлину. То нам је заједничко, само ја не волим паре.
-Ако немаш пара, даћу ти…
-Не, шта ће мени паре!
-Ти си девојка из мојих снова – чувам му у грудима овај одговор.
Згажене су изгледа жене из снова. Не узимају ништа, што им се нуди. Узимају очи, усне и нежност. Узму ти душу, да је окују у љубав. Некад ти узму разум и држе те за руку, али само зато, јер су прегажене…али само зато што умеју да воле, као Цигани, неустрашиво и трајно.
Кад кажу заувек, ставе те у кожу и да си трн.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
