Има више од годину дана како сам сама отишла у кладионицу. Све што сам имала ставила сам на љубав. Спојила сам комбинацију: браон очи са браон очима, коврџава коса са коврџавом косом, уметник са уметником. Освојила сам љубавни џекпот!
Све што је од кладионице је проклето, макар то била и љубав. Попут правих зависника, хтели смо више од љубави. Он је тражио више разумевања, ја сам желела више пажње и коцкали смо оно што имамо.
Добијали смо дане лепше од других, а када смо губили, прелазили смо преко тога не осврћући се. А онда смо све што смо добили и од добијеног саградили прокоцкали за један дан.
-Све што кладионица да, после ти узме.
-Све што ти љубав поклони, после ти отме!
Остали смо пуних џепова и празних чаша. Устију препуних речи и полупразних чаша. И свако је на својој страни, ја на црвеној, он на црној и идемо даље, иако се не померамо ни корак.
У овој кладионици ми нисмо били фаворити. А било би тако лепо да је упркос свему остао уз мене да трајемо.
Данас сам се последњи пут кладила. Ставила сам све на тугу и сузе, резултат је био 1:1. Испод тога, ситним словима је писало љубав 0:0.
Ми смо изгубили.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
