Све је почело недавно, када сам за његов рођендан обукла чипкану, црну хаљину са црвеним ружама.
-Прелепа ти је хаљина, ти си моја жена на руже!
Од тога да сам ја његова жена на руже, остало је да сам ружа. И то са трњем! Он је мене волео такву. Црвену, миришљаву и бујну. Заливао ме је љубављу и хранио снагом.
Временом, од недостатка свега што је потребно за живот, кренула сам да венем. Латице су од превелике унутрашње влаге кренуле да падају по његовим длановима. Зелено лишће је кренуло да мења боју и да ми затрпава лепоту. Цвет се савио до трња. Њега није било да ме спасе.
На месту где је била стара ружа, крхким покретима расту ситни цветови тамних боја. Од тог дана, проклета је хаљина на руже!
Проклета сам ја – жена ружа!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
